Ве­сна Ан­те­ше­вић за “Глас Срп­ске” у су­срет из­ло­жби “Ре­ци­кли­ра­ње све­при­сут­но­сти 2”: Осли­ка­ва­ње про­бле­ма во­ди­ља ка рје­ше­њу

Ан­те­ше­ви­ће­ва ће се свим љу­би­те­љи­ма умјет­но­сти пред­ста­ви­ти из­ло­жбом “Ре­ци­кли­ра­ње све­при­сут­но­сти 2”, ко­ја ће би­ти отво­ре­на су­тра у 19 ча­со­ва у Са­ло­ну ба­на Све­ти­сла­ва Ти­се Ми­ло­са­вље­ви­ћа.

Пре­ма ри­је­чи­ма ове умјет­ни­це, ра­до­ви пред­ста­вља­ју на­ста­вак при­че ње­ног ства­ра­лач­ког ра­да, на ко­јем осли­ка­ва­њем ке­са као мо­ти­ва по­ку­ша­ва да пре­не­се од­ре­ђе­ну по­ру­ку по­сма­тра­чу.

- На­зив из­ло­жбе је ви­ше ме­та­фо­рич­ки. Као по­је­ди­нац не мо­гу да ре­ци­кли­рам сав пла­стич­ни от­пад, али мо­гу као умјет­ник да упу­тим на то и кроз свој умјет­нич­ки рад на­ве­дем дру­ге љу­де да дје­лу­ју и на тај на­чин са­чу­ва­ју жи­вот­ну сре­ди­ну, али и жи­ва би­ћа. Та­ко­ђе, на­мје­ра ми је да про­бу­дим сви­јест љу­ди о то­ме ко­ли­ко су ке­се по­ста­ле дио нас, и стал­но су при­сут­не, стал­но их ко­ри­сти­мо. Та­ко се мо­је “ре­ци­кли­ра­ње” од­ви­ја пр­вен­стве­но у ме­ни, а он­да чет­ком и бо­ја­ма бу­де за­би­ље­же­но на плат­ну - ка­за­ла је Ан­те­ше­ви­ће­ва за “Глас Срп­ске”.

Она је об­ја­сни­ла да је те­ма­ти­ка ра­до­ва иста, као и по­ру­ка, али да се до­ста то­га про­ми­је­ни­ло, по­чев­ши од при­сту­па ра­ду, до на­чи­на при­ка­зи­ва­ња ке­се као мо­ти­ва.

- Прет­ход­но су то би­ли пре­по­зна­тљи­ви об­ли­ци, ја­сно је би­ло да је на сли­ци ке­са, док је на но­вим ра­до­ви­ма све ап­стра­хо­ва­но и не­пре­по­зна­тљи­во. Кроз рад сам спо­зна­ла мно­ге ства­ри о ко­ји­ма у по­чет­ку ни­сам раз­ми­шља­ла. Исто та­ко сам по­че­ла на ме­та­фо­рич­ки на­чин да по­ве­зу­јем ке­су, пра­те­ћи и из­у­ча­ва­ју­ћи ње­но по­на­ша­ње у при­ро­ди, са чо­вје­ком и ње­го­вим жи­во­том, јер су ме не­ке по­је­ди­но­сти асо­ци­ра­ле на ни­ма­ло лак жи­вот чо­вје­ка - ре­кла је она и до­да­ла да при­ли­ком ра­да из­два­ја ке­се ко­је су за­ни­мљи­ве - ба­че­не и уни­ште­не. На­кон то­га пра­ви фо­то-до­ку­мен­та­ци­ју, са­ку­пља и осли­ка­ва их на плат­но, а ка­ко ка­же, чи­тав про­цес на­лик је ре­ци­кли­ра­њу.

Ка­да је ри­јеч о ва­жно­сти смје­шта­ња при­че о за­шти­ти жи­вот­не сре­ди­не у умјет­ност, она ка­же да смо сви за­га­ђи­ва­чи, иако не­кад то­га ни­смо свје­сни, а са­ма на­мје­ра ње­ног ра­да је да на не­ки на­чин, умјет­но­шћу, при­ка­же про­блем, што мо­же да да­ље да под­сти­че на тра­га­ње за рје­ше­њем.

- На­жа­лост, по­ло­жај умјет­ни­ка у на­шој зе­мљи и ни­је на за­вид­ном ни­воу, али сма­трам да је умјет­ник тај ко­ји ми­је­ња сви­јет и ко­ји на свој на­чин, а то је кроз свој ства­ра­лач­ки про­цес, мо­же да ути­че на од­ре­ђе­не про­мје­не. Па и код јед­не осо­бе да се про­бу­ди сви­јест  о очу­ва­њу жи­вот­не сре­ди­не, то је на­пре­дак, је­дан ма­ли успјех и знак да је све мо­гу­ће ри­је­ши­ти уко­ли­ко то за­и­ста же­ли­мо, јер ће та осо­ба вје­ро­ват­но ути­ца­ти на не­ког дру­гог, и тај ла­нац се та­ко на­ста­вља - за­кљу­чу­је она.

На­гра­де

С об­зи­ром на то да је она до­бит­ни­ца не­ко­ли­ко при­зна­ња, ме­ђу ко­ји­ма је и Пла­ке­та Бан­ског дво­ра, она ка­же да је сва­ка на­гра­да умјет­ни­ку под­сти­цај да бу­де бо­љи у то­ме што ра­ди, те по­ка­за­тељ да се труд и рад ис­пла­те.

- Та­ко­ђе, уко­ли­ко узме­мо у об­зир да је у да­на­шње ври­је­ме те­шко про­би­ти се на умјет­нич­ку сце­ну, сма­трам да су на­гра­де у ви­ду са­мо­стал­не из­ло­жбе од ве­ли­ког зна­ча­ја, ка­ко за ме­не, та­ко и за дру­ге мла­де умјет­ни­ке, јер нам пру­жа­ју при­ли­ку да свој рад при­ка­же­мо јав­но­сти и да се на тај на­чин лак­ше пла­си­ра­мо на умјет­нич­ку сце­ну - сма­тра Ан­те­ше­ви­ће­ва.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.