Велимир Илишевић, сликар, за “Глас Српске”: Умјетник не смије да буде послушник, условљен и у нечијој служби
Развој се, ако то назовемо тако, дешава у самом процесу стварања и за умјетника је важан, самим тим што отвара нове могућности и рјешења. Разрађивање идеја током рада и тражење (унутрашње) слике је пут ка развоју. Умјетник из дана у дан стоји пред тим истим изазовом, а разлике у односу на претходне радове постају тек временом видљиве.
Казао је ово у разговору за “Глас Српске” приједорски сликар Велимир Илишевић, чији радови су недавно изложени у галерији “Сретен Стојановић” у Приједору. Поставка која је представљена Приједорчанима носи назив “Уочљиво коријење”.
- Радови настали овдје под Козаром су најинтимнији и најемотивније повезани са мојим коријенима. Баш због тога су ови радови спонтано и изабрани за изложбу у Берлину, јер чине неку новину и мање познату страну мог стваралаштва - додаје он.
ГЛАС: Радови за поставку “Уочљиво коријење” настали су у протеклих неколико мјесеци. Шта бисте могли да кажете о њиховом настанку и о повезаности између радова? Шта је главна нит која их веже?
ИЛИШЕВИЋ: Засигурно је од посебног значаја дужи боравак у мјесту мог дјетињства и младости. Протекле три деценије су ти боравци били спорадични и нису трајали дуже од неколико седмица, а били су распоређени и на друга одредишта. Овај пут је боравак био интензиван и довољно дуг да остави непосредан утицај на мој рад. Посљедњих година сам живио и радио у Паризу и Берлину, тако да сам скоро осјећао “сликарску глад” за близином природе. Ови радови су сазрели у тој атмосфери и у таквом окружењу, што од њих чини цјелину за себе.
ГЛАС: Овом изложбом окренули сте се ка стварању слика мањег формата. Зашто сте баш тако одлучили да представите дјела обухваћена називом “Уочљиво коријење”?
ИЛИШЕВИЋ: Иако у мом раду доминира велики формат, мали формати и радови на папиру нису никако занемарени. Импровизујући радни простор у дворишту куће, био сам принуђен на нека рјешења, а једно од њих је и рад на малом формату, који је чисто технички једноставнији за руковање и транспорт. Истовремено сам желио да забиљежим што више дешавања око мене, а мали формат нуди непосредност и могућност бржег реаговања, што не значи и обавезну лакоћу стварања. Поред тога што је мали, овај формат зна бити и те како захтјеван и опирати се. А када се споји више малих формата у једну групу, добијају монументалност великог формата. Сама изложба је створена као резултат вишемјесечног рада и било кад је била јасно видљива и неизбјежна. Случај је, ето, хтио да ови радови “оживе” пред приједорском публиком.
ГЛАС: Шта је за Вас повратак суштини?
ИЛИШЕВИЋ: Ваљда нам се читав живот и састоји од тражења суштине. Боравећи као стипендиста у великим градовима, преузео сам, за мене непознат живот умјетника - номада. Изазовно је било радити у новом простору, преузимати га и претварати у сопствени. Повратком суштини би се могао назвати овај период стварања у повучености и изабраној самоћи са природом.
ГЛАС: Шта Вам је највећа слобода и да ли можете идеју слободе да искажете у сликама? Колико је то могуће?
ИЛИШЕВИЋ: За мене је слобода неприпадност, могућност избора, како у умјетности, тако и у животу. Умјетник не смије бити послушник, условљен и у нечијој служби. Таква се умјетност брзо потроши. Слободан умјетник је увјерљив и свој, а његов рад одише слободом и радошћу стварања. Ко је у тој мјери слободан, лако то препознаје и на мојим сликама. Колико је слободу могуће умјетнички изразити, зависи управо од наше потребе за њом.
ГЛАС: Шта Вам представља завичај у контексту стварања?
ИЛИШЕВИЋ: Завичај је мјесто поријекла/коријена или мјесто боравка. Ја га већ дуго посматрам као мјесто стварања. Тако је мој лични завичај створен и оживљен у сликама, а предлошка тог завичаја је стварни завичај мог дјетињства и све оне приче и догађаји који га прате. Завичај моје генерације за мене је још неисцрпан извор идеја и као таквог га његујем свакодневно и нигдје му нисам тако близу као сад.
ГЛАС: С обзиром на то да сте излагали у иностранству и да живите и стварате ван Републике Српске, шта бисте рекли да је другачије у односу према умјетности, умјетнику и дјелима?
ИЛИШЕВИЋ: Прво је другачији однос међу људима, а из тога неминовно долази и све остало. Умјетност и култура уопште заузимају високо мјесто у друштву. С једне стране за то се боре они који раде за умјетност и културу, а са друге стране је политика та која је свјесна те важности и отворено је подржава. Тамо се вреднује искључиво квалитет, рад и истрајност. Тако умјетник није маргинална појава за шанком, него је битан учесник у стварању слике друштва. Кад уз то узмемо и образовање које таква друштва нуде, јасна је толика потреба за културом из које произлази и потреба за скупљањем умјетничких дјела и суочавање са њиховим вриједностима. Ствара се утисак да су код нас умјетност и култура скоро непотребни, нити умјетници налазе могућност да се удруже и боре за своја права, нити је политици до културе и образовања. Тако стварамо несвјесне конзументе који нису у стању спознати вриједности које нису искључиво материјалне. Довољно је проћи поред кафића и чути ту музику на којој се одгаја наша будућност. Тога се искрено плашим, јер су то заиста масовне појаве. У Берлину сам срео Аустријанца, музиколога. Његово истраживање музике осамдесетих је обухватило и подручје бивше Југославије, и описује га као највредније у европском контексту те деценије. И то је један показатељ шта нам се већ десило. Зато свијетле тачке које овдје срећем свијетле јаче и, Богу хвала, још их има.
ГЛАС: С обзиром на то да свијет живи у пандемији, да је вријеме неизвјесно и пуно страха и мрака, гдје након свега овог видите свјетло? Како рад и стварање у оваквом времену остављају траг на саму умјетност?
ИЛИШЕВИЋ: Пандемија је погодила читав свијет и ни ми ту нисмо поштеђени. Кад пандемија прође, свијет ће наставити тамо гдје се стало. Питање је одакле ћемо наставити ми исцрпљени од свега. Живимо на предивним предјелима, а наше шуме и ријеке су пуне смећа, остала загађења која нам се намећу не треба ни спомињати. Изгубили смо поштовање за нашу околину, за завичај и домовину... Удружење младих људи “Чувари Сане” из Приједора прави отпор таквим појавама и равнодушности и настоји очистити обалу Сане. Примјер за многе друге како узети ствар у своје руке и изборити се за добро свих нас. Зар таква младост није свјетло које треба појачати и подржати? Исто за нас обавља и умјетност. Сјетимо се само људских катаклизми, ратова, логора и голгота. Умјетност се изнова рађала и кријепила људски дух. То и јесте тајна умјетности и тако ће бити и овај пут. Они који немају духа и то не могу да осјете, остаће у мраку.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
