Велики сликар Спиридон Шпиро Боцарић рођен прије 145 година: Посвећени борац за умјетност и културу

Рођен је у Будви 24. маја 1876. године. Осим што је био сликар, бавио се ликовном критиком, рестаурацијом, музеологијом, фотографијом, нумизматиком и многим другим областима те био једна од најзначајнијих личности у свијету културе и умјетности ових простора с краја деветнаестог и у првој половини двадесетог вијека. Био је посвећен развоју сопственог сликарског печата, али истовремено предат развоју музеја и умјетности других и за друге.

Умјетношћу је почео да се бави одрастајући уз брата Анастаса, који је такође био сликар. У Цетињу је, још као дјечак, упознао руског професора Василија Соколова. Нешто касније почео је да пресликава неке слике, под његовим надзором. С братом Анастасом касније је живио у Загребу, гдје су провели више од двије године. Обучаван је у Риналдијевом атељеу, а након тога школовао се у Венецији. Живио је у Новом Саду те у Сарајеву, гдје је остао до 1914. године, након чега је остатак живота провео живећи и радећи у Бањалуци.

- Од наших сликара живи стално у Бањој Луци признати академски сликар г. Шпиро Боцарић, који се своје уметнине ради у своме специјалном жанру, чиме је изазвао необично жив интерес публике и побројао најласкавија признања критике. Г. Боцарић се, иначе, раније, много бавио журналистиком. Нарочито га интересује народна фолклористика и локална историографија, што га је и довело на положај управника Бановинског етнографског музеја, у којем је, најинтензивнијим и непрекидним радом учинио колико не би учинио други човек. Ретко ко може да ради са толико интензивности, тако непрекидно и са таквом пасијом као господин Боцарић. Само његовом устрајном раду може се преписати све оно што је учињено на пољу народне фолклористике и народне историографије - забиљежено је "Монографији Врбаске бановине" Марка Кумарића, објављеној 1932. године.

Према записима из исте књиге, када је 1930. године основан Музеј Врбаске бановине, како Кумарић наводи, Боцарић је био изабран за првог управника и тада је радио с истим жаром као и на самом почетку свог дјеловања.

Што се његовог рада на пољу сликарства тиче, та умјетничка прича почела је стварањем портрета за бројне породице, а међу првима били су портрети проте и протинице Јунгић из 1897. године. Портрет њиховог сина Белуша радио је годину дана након тога, а то дјело је значајно, јер је направило промјене у његовом приступу стварању и на неки начин га ослободило за даљи рад.

Међу значајним портретима које је радио били су "Портрет трговца", "Портрет краљице Драге (Машин) Обреновић", "Портрет митрополита Евгенија Летице" и други. Нешто касније се окренуо стварању пејзажа, што му је била честа тема.

- Еволуција Боцарићевог рукописа тећи ће лагано. У почетку он ће хармонизовати стари начин са новим, све док његову слику не премреже упарени или укрштени потези четке, све живљих и јаснијих тонова и све богатије палете. Неће се он лишавати ни покушаја да слика на начин близак изворним импресионистима - навела је о Боцарићу историчарка умјетности Данка Дамјановић "Сликар Спиридон - Шпиро Боцарић (1976-1941) у тексту објављеном у "Гласнику Удружења архивских радника Републике Српске" (година II, број 2).

Међу његовим каснијим дјелима издвајају се "Дјевојчица са марамом", "Дјевојке у народној ношњи" и "Кнегиња Зорка".

Изложбе у периоду када је дошао у Бањалуку нису биле честе те се борио да пронађе своје мјесто, али и мјесто за друге умјетнике, као и да допринесе стварању и организацији изложби за оне који су заинтересовани да уживају у умјетности. Након што је нашао своје мјесто Боцарић је излагао самостално, али и са другим умјетницима. Због пријатељства са бројним интелектуалцима и писцима, а поготово због оног са Петром Кочићем, сврставан је у политички неподобне људе тада.

- Када је музеј добио простор у новосаграђеном Дому краља Петра Првог Ослободиоца 1934. године Боцарић је приредио прву поставку музеја под називом "Бановинска пољопривредна изложба са предметима кућне радиности". Нашле су се ту и слике, фигуралне композиције и појединачни портрети Петра Мркоњића, затим војсковођа, војвода, хајдука, српске добротворке Аделине Паулине Ирби (1833-1911) и организатора Босанскохерцеговачког устанка (1875-1878), које је Шпиро израдио до 1933. године - биљежи Дамјановићева.

Важно је истакнути и Боцарићев рад на пољу писане ријечи. Иза њега остали су важни записи као што су "Туристички водич Врбаске бановине" и "Врбаска бановина - Народна орнаментика - прва књига". Дјело о народној орнаментици требало је да буде штампано у Љубљани 1941. године. Књига је 1997. године одштампана под називом "Орнаментика Врбаске бановине".

Боцарић је убијен у логору Јадовно и бачен у Шаранову јаму 19. јула 1941. године. Бисту посвећену овом великом умјетнику израдио је вајар Радош Антонијевић, а откривена је 2006. године, у холу Музеја Републике Српске.

Филм

Боцарић се сматра једним од зачетника филмске продукције у дијелу садашње државе. Он је 1937. године снимио филм "Кроз Врбаску бановину". Копија овог филма сачувана је у Музеју Републике Српске. У питању је драгоцјени снимак подручја Босанске Крајине прије Другог свјетског рата. Настао је спајањем неколико краћих филмова о појединим областима Врбаске бановине, које је често обилазио. На путовањима је стварао скице, цртеже, записивао и снимао камером.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.