Велики пјесник и још већи боем
Бијељина - Највећи боем међу великим пјесницима прве и друге Југославије био је Тин Ујевић, велики хрватски, али и југословенски поета, чији су пјесме биле права сентиментална мисаона ризница - питке као алкохол који је пио и "дисао".
Рођен је као Аугустин Јосип Ујевић 5. јула 1891. године у имотском крају, а умро је 1955. године у Загребу.
Његов живот био је контроверзан колико и историја простора бивше Југославије у првој половини 20. вијека.
Тин је био хрватски праваш који се пред Први свјетски рат "задојио" братством Хрвата и Срба и постао жестоки заговорник заједничке државе, у коју се, као и у политику, разочарао, окренувши се сасвим поезији и боемштини.
Његов дом деценијама су били и Загреб, и Београд, и Сарајево. Двије књиге је написао на српском језику и екавици, у жељи да потврди своју пјесничку и људску оријентацију.
Тин је својом лириком, али и боемским животом, обиљежио раздобље између два свјетска рата у југословенској књижевности.
Посебно су познате његове збирке пјесама: "Лелек себра", "Колајна" и "Жедан камен на студенцу".
Био је оригиналан таленат, снажан и плодан стваралац. Ујевић је био - пјесник, критичар, есејиста и фељтониста.
Добар зналац више страних језика, пјесник снажног сензибилитета и префињеног укуса, он је са строгошћу и савјесношћу вршио избор из страних књижевности и преводио највећа имена попут Пруста, Рембоа, Поа, Мередита и Конрада.
Његова "Свакидашња јадиковка" први пут била је објављена у крфском "Забавнику" 1917. године - написана је за вријеме пјесниковог боравка у Паризу.
Двије Тинове најбоље збирке пјесама "Лелек себра" и "Колајна" /Београд 1926/ први пут су објављене на екавици, а у издањима послије Другог свјетског рата све те пјесме штампане су и ијекавицом.
Ујевић се, након правашке хрватске фазе, "загријао" уочи Првог свјетског рата за југословенску идеологију, која је онда доминирала у круговима бунтовне омладине.
Током боравка у Француској, Ујевић доживљава неку врсту слома, узрокованог, највјероватније, несрећом у љубави, помијешаном са нервном пренапрегнутошћу и халуцинаторним стањима.
Одрекао се политичке активности и, уопште, било каквих друштвених и националних акција, те је опоравак тражио у источњачкој филозофији - прије свега у монизму "Упанишада" и ведантинском поимању универзума као недјељиве одуховљене цјелине.
Између два рата, Ујевић је боемски живио у Београду, Сарајеву, Сплиту, Мостару, Имотском, да би се уочи Другог свјетског рата коначно скрасио у Загребу, где је остао до смрти 1955. године.
У послијератним годинама Тин се резигнирано и са револтом предавао боемском животу, али је и тада, као и касније, увијек успијевао да сачува пјесничку радозналост за све што се збива у човјеку и животу, а с њом и храброст да о свему говори и суди искрено и отворено.
Данас је Тинов скромни гроб на загребачком Мирогоју познат само ријетким пјесничким заљубљеницима који тамо ходочасте да би му оставили флашу вина "каштелет" и по коју цигарету.
Осим пјесама, превода и критика, Тин је познат и по боемским анегдотама.
Волио је да рецитује и говори у кафани, али није подносио причу у берберници.
Једном га је берберин упитао: "Како хоћете да вас обријем?". "Без ријечи", одговорио му је пјесник.
У једној од бескрајног низа пијаних ноћи, док је спавао на клупи у парку, Тина је пробудио локални полицајац. Али, чим је видио да је ријеч о тада већ славном књижевнику, почео се извињавати.
"Ма не, све је у реду. Иако би био ред да сте прво пробудили подстанара", рекао је Тин, алудирајући на бескућника који је спавао под клупом.
Ујевића, који је остао нежења до краја живота, неки пријатељи питали су зашто се не жени. "Људи се требају женити, богови могу, а пјесници не смију", одговорио је Ујевић.
Једна од његових најпознатијих анегдота односи се на хрватског књижевника Мирослава Крлежу, којем је Ујевић спочитавао да се нуди на "све четири стране свијета".
Једнога дана Крлежа је ушао у кафану у којој је сједио Ујевић. Крлежа је поздравио: "Добар дан људи, а и теби пијани пјесниче".
А Тин му одговори: "Добар дан и теби заставо свих боја".
Како кажу Тинови биографи, на свим мјестима је подједнако био приман и вољен и одасвуд је био истјериван или је бјежао - из Загреба јер су га потцјењивали и гледали са презиром, из Београда због политичких ставова о династији Карађорђевића, а из Сарајева га је истјерала - зима.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
