Великан српског глумишта Зоран Радмиловић преминуо прије 35 година: Краљ комедије непролазног сјаја

Зоран Радмиловић преминуо је 21. јула 1985. године, у 53. години, а своје посљедње извођење култног комада “Радован Трећи” одиграо је у јуну исте године.

Улога у поменутој представи била је једна од његових најпознатијих, а по њој је добио и титулу краља хумора и импровизације.

Током протекле седмице у Зајечару је одржан помен овом барду глумишта, глумци Народног позоришта Тимочке крајине “Зоран Радмиловић” у Зајечару, родном мјесту Радмиловића - Наташа Петровић, Бранислав Мијатовић и Габријел Бећаревић положили су цвијеће на његов споменик.

- Радити у позоришту које носи име Зорана Радмиловића није одговорност само према Зорану, већ и према свом сну. Сваки глумац који одрасте у Зајечару сања да буде као Зоран, тако да је рад у зајечарском театру за мене поштовање сопственог сна преко лика и дела великог глумца - навео је глумац зајечарског позоришта Бранислав Мијатовић.

Директор зајечарског позоришта Владимир Ђуричић објаснио је да мајстори глуме, међу којима је и Радмиловић, умију да за живота створе сјајне звијезде од својих улога, које и данас сијају непролазним сјајем.

- У зајечарском позоришту са великом пажњом и љубављу деценијама негујемо успомену на нашег великог глумца Зорана Радмиловића. Наредне године планирамо обележавање два велика јубилеја: 30 година позоришног фестивала “Дани Зорана Радмиловића” и 75 година од оснивања зајечарског позоришта.

Глумац Милан Цаци Михаиловић присјетио се неких тренутака у вези са познавањем Зорана Радмиловића.

- Када сам кренуо на академију 1968. године, од смрти тада огромног Добрице Милутиновића прошло је свега 12 година, а нама, који га нисмо гледали, деловало је као да је умро пре два века. Зоран Радмиловић је нешто сасвим друго. Ја сам имао среће да са њим играм 13 година и то не само у “Краљу Ибију” и “Радовану”, по којем га многи највише памте, него и у представама у којима је био фантастичан драмски глумац. Играли смо у Булгаковљевом “Молијеру”, “Санта Мариа делла Салуте”, у којој је био сјајан Лаза Костић, затим у “Ој Србијо, нигде лада нема” све до дуговечне “Корешподенције” - 22 године је живела та представа - у којој је Зоки играо “бога оца”, Симеона хаџију, феноменалног богомољца - навео је Михаиловић, који тренутно пише књигу о Зорану Радмиловићу.

Према његовим очекивањима, књига би требало да буде објављена до манифестације “Дани Зорана Радмиловића”, која би требало да буде одржана у Зајечару у октобру.

- Имам много прича у вези са свим што смо заједно доживљавали. Поред тога што смо играли заједно, ми смо и становали близу и последњих пет-шест година сам га возио кући после представе. Деца су нам ишла заједно у обданиште. Ми то нисмо знали док мој Влада и његова Ана нису открили да су заљубљени једно у друго. О томе Ана пише у једној од својих књига - говори нам Михаиловић.

Како је навео, једна од прича у књизи носи назив “Цепај”, на основу анегдота из позоришта, које је стварао Радмиловић.

- Радмиловић је знао да се увуче у гледалиште, у мрак и да гледа пробу представе у којој не игра. Ми не видимо да је ушао, пробамо и он са галерије виче: “Цепај!”. Нама је то било смешно, а то је била фантастична индикација једног озбиљног уметника. Хтео је да нам каже: нема ништа напола, нема ништа стидљиво и скромно. У свему човек мора да се даје до краја, да цепа. Тог 9. јуна 1985. године, када смо одиграли последњу, 299. представу “Радован Трећи”, тај човек, кога су после два дана одвели у болницу из које се није вратио, цепао је до краја. Имали смо једну сцену у другом делу представе у којој ме он загрли, а ја треба да говорим монолог. Он ме је тако снажно држао да сам једва долазио до даха да изговорим тај монолог, а он је кроз два дана без трунке снаге отишао на пут без повратка - додао је он.

Те године, 18. јуна требало је да, по 300. пут одиграју “Радована Трећег” те да снимају камерама извођење.

- Захваљујући радном снимку који је направио Музеј позоришне уметности, чини ми се, 1982. године, имамо забележеног Радована и та касета је у свакој кући на земаљској кугли где живи наш човек, тако да је Зоран и дан-данас присутан - нагласио је Михаиловић.

Име

- Када је 1992. године донесена одлука да у Зајечару, Радмиловићевом родном граду, буде организован позоришни фестивал који носи његово име, исправљена је неправда према још једном Зајечарцу према којем се његов град дуго није односио како треба - назначили су из зајечарског театра и додали да је улица у којој се налази Радмиловићева кућа добила његово име, а прије 12 година, у близини градске библиотеке у Зајечару подигнут је  његов споменик.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.