Вања Ејдус, глумица и драматург, за "Глас Српске": Тражим снажне карактере и дубоке емоције на сцени

Тако да ми је сада ова награда "Стеријиног позорја", за улогу Алексије Рајић, једна врста потврде за све моје напоре, истраживања, испробавања, улагања у себе. Током протеклих година заиста сам много глумачких процеса прошла до овог тренутка каријере. На одређени начин нову "Стеријину" награду доживљавам као неку врсту круне мог рада, мог напретка и сталног усавршавања глумачког израза.

Рекла је ово за "Глас Српске" глумица и драматург Вања Ејдус, коментаришући колико је значи освојена награда "Стеријиног позорја" за главну улогу у комаду "Успаванка за Алексију Рајић", која је синоћ изведена у Народном позоришту Републике Српске, у оквиру 25. "Театар феста". Ејдусова каже да нова улога има специфичну тежину, јер је одиграна у представи врло значајне теме у датом моменту наших живота.

- Некако је цела представа, тематски, стилски, редитељски, у сваком смислу, најближе неком мом сензибилитету. Једна врста позоришта коју волим, које сам дуго чекала и могу то да кажем, за које сам се борила. Сама тема је врло специфична и јако важна у овом тренутку. Нажалост, знамо колико је страшна стопа фемицида и колико је жена убијено од почетка године. То је заправо горућа тема годинама уназад. У међувремену исто тако десиле су се и друге врсте насиља, попут трагедије у "Рибникару" и Младеновцу, дешавају се и масовни протести против насиља било које врсте и вербалног и емоционалног, нападнути су и глумци због свог става. У таквом времену представа попут ове која се бави насиљем над женама, кроз једну врсту позоришног искорака, из досадашњег репертоара Народног позоришта, сматрам јако храбрим и важним потезом. Посебно у светлу чињенице да иза представе стоје јако млади људи, попут Ђорђа Косића, који је такође добио "Стеријину" награду за овај текст, редитељ Југ Ђорђевић, такође јако млад умјетник, поред мене играју два јако млада глумца, једна нова генерација која је стала иза мене и мени је јако важно да заједно померимо границе, да отворимо нове путеве у позоришту. И захвална сам и пресрећна што је жири на "Стеријином позорју" то препознао и наградио, једнако као и публика - рекла је позната умјетница

ГЛАС: Књига по којој је драматург Ђорђе Косић написао представу "Затворенице", писца Милутина А. Поповића, изашла је прије 125 година. Нажалост судбина жена код нас, судећи по актуелности тематике и насловима штампе, није се претјерано промијенила?

ЕЈДУС: Ђорђе је написао драму, инспирисан једном причом, из те књиге "Затворенице", написаном у 19. веку. С тим да је своју драму јако стилски померио, далеко од било каквог реализма или документаризма. То је жанровски гледано драма измештена у стих, ослања се на епску поезију, која истовремено иронизира, има елемента фолклора, једна јако занимљива комбинација. Иако се бави тешком темом, комад је духовит, ироничан и потресан, сав је у једној форми, која се много разликује од књиге Милутина А. Поповића. Искрено, чак мислим, истина не могу да то докажем, јер о Поповићу нисам успела наћи било какве податке, да је то у ствари псеудоним за женског аутора. Она није смела да се потпише као аутор, с обзиром на тематику. Тема и књиге и драме, као што кажете, нажалост, једнако је актуелна, једино што се променило јесте да се данас о томе говори, жене скупљају све свише храбрости и снаге да кажу "не". И не морају да раде то што су радиле жене тог времена, што је и Алексија урадила, да би изашле из тог ужасног, патријархалног система, ригидног према њима, у којем су једино могле да ћуте и трпе или да убију неког и да оду затвор, што је за њих био бег у слободу, а не казна. Жене данас све више долазе до свог гласа, знам да није лако, посебно у мањим срединама, промене се дешавају, иако смо ми и даље јако затворено друштво у којем има много насиља над женама, али жене се полако буде и оснажују. Полако се мења и став јавности и институција, све више је прилика и могућности да жене наставе свој живот када побегну од насиља.

ГЛАС: Парадокс који прати судбину Алексије јесте да она као особа слободу коју није имала у животу проналази између затворских зидова, остваривши је тако што је узела правду у своје руке. Како сте Ви интимно видјели Алексију као хероја или жртву?

ЕЈДУС: Алексија и јесте у исто време и херој и антихерој. Ово друго је зато што она чини злочин, убија свог мужа, којег се није могла отарасити на било који други начин, јер није имала где да оде, ни код оца ни код брата. Сазнајемо да је и њен отац био једнако насилан према њој и мајци, да је њена мајка само наставак дугог низа жена које су трпеле, ћутале и чекале. Алексија је пресекла ту нит чекања, по цену да заврши у затвору, који јој нуди врсту слободе, коју није имала у браку у животу. У књизи се појављују описи тих жена које певају у затвору, напокон слободне, иако су окружне зидовима и стражарима. У самом комаду то је јако поетично решено, са певачима из којих проговара предиван оперски глас, на један стилизован начин представљајући парадокс њихове затворске слободе.

ГЛАС: Комплетна представа оставила је сјајан утисак, како на жири, тако и на публику, не само због теме, већ и због невјероватне хармоније ансамбла на сцени у једном сценски врло захтјевном комаду. Како је из Вашег угла било радити са Ђорђем Косићем, режисером Југом Ђорђевићем и остатком екипе?

ЕЈДУС: Када сам први пут прочитала Ђорђев комад сва сам се тресла, као да ме је ударио гром. И буквално сам знала, то је то. Морам ово да радим. Чекала сам овако написан комад цели живот, снажну женску причу, блиску ми по форми, по стилу и сензибилитету. Што се тиче Југа и остатака екипе, ово је био врло специфичан рад, због музичког карактера представе. Први пут сам сарађивала са музичарима на тај начин, где су они, подједнако важни ликови, као сви други чланови ансамбла. С тим да ја носим тај драмски, говорни део, док они носе тај певачки део, али у исто време они су мој главни партнер на сцени. Композитор Невена Глушица, која је правила музику по Косићевом тексту, није ниједну реч склонила или избацила, све је остало у песмама, које су извођене на сцени, а пошто се са музичарима ради другачије него са глумцима, некад се дешавало да седим по четири, пет сати на сцени и чекам да се они упевају, да нађу мелодију, да Невена са њима уради дати задатак. Чекала сам стрпљиво, слутећи инстинктивно колико су они важни за извођење комада. Када је та музика почела да улази у нас и ја и остали глумци смо прорадили са Југом, када сам чула песму, знала сам како треба да носим текст, до тада смо лутали и тражили начин. Када је кренула музика, схватила сам, боље речено осетила сам целим бићем, да је музика један мој главни партнер. Једно ново искуство, успостављање хармоније са музиком и то је прелепо када се деси на сцени, када ансамбл постане један организам на позорници.

ГЛАС: Са једном врстом женске приче бавили сте се и као драматург представе "Госпођица", коју сте са режисерком Ђурђом Тешин поставили у Народном позоришту РС, поново са сјајним реакцијама након премијере. Шта је било кључно да изаберете баш драматизацију романа Иве Андрића као Ваш први рад на том пољу.

ЕЈДУС: Писање "Госпођице" сам радила током 2009. године лежећи током чувања трудноће што ми је било неподношљиво, јер не волим мировања и нерад па сам са другарицом и редитељком Ђурђом Тешић пожелела да драматизујем Андрићеву "Госпођицу", што је потрајало неких девет месеци.

Пошто су неки планови у Београду у вези са његовом реализацијом тада пропали, била сам разочарана, јер у тај рад сам уложила више труда него и у једну улогу. Ипак, живот је ишао даље, тринаест година касније, невероватним стицајем случаја, из Бањалуке су позвали Ђурђу да режира баш "Госпођицу"! Она је рекла: "Имам једну недовршену драматизацију", послала је мој текст, њима се то јако допало и мој рад је дочекао неку врсту закасњеле правде. Поново смо селе, да то радимо и то је сада био један јако мукотрпан посао, јер нисам имала времена ни концентрације, нисам ни школована за то па сам црпела знање из свог глумачког искуства, дугих разговора са Ђурђом, тражећи одговарајућу форму и сцене... Пресрећна сам што се то уопште десило, јер сам мислила да ће тај комад остати у некој фиоци или фолдеру рачунара.

ГЛАС: Лику Андрићеве Рајке Радаковић дали сте једну наглашену мрачну димензију особе чији је живот лишен љубави и емпатије и чије су животне мотивације вођене искључиво материјалним, а коју је Слађана Зрнић, без лажне скромности, маестрално оживјела на сцени.

ЕЈДУС: Мене је привукао управо тај недокучиви карактер главне јунакиње да се уопште упустим у идеју драматизације. Он делује јако примамљиво за игру, мистериозан је и тајанствен, мучио ме тај њен карактер, то апсолутно немање љубави и одсуство емпатије. И када се та жена на крају сломи, заљуби се и попусти то њено закључано срце, Андрић је фасцинантно описао тај моменат њеног слома. Цео роман је пратимо као грамзиву особу, без емоција, круту и затворену, до тог тренутка када напокон открије емоције у себи, кад се сломи, када рида и када се поново врати старој госпођици, тај моменат слома ме је привукао да пишем драматизацију.

Сам роман јако је тешко драматизовати, прати један живот од дјетинства до старости, два града Сарајево и Београд у различитим епохама и заиста мислим да је Слађана Зрнић улила много живота у тај лик, сјајно га износећи на сцени у тој улози, која је за мене лично и даље мистерија.

ГЛАС: Првакиња сте Националног театра, играте Алексију Рајчић, глумите у Маронеовим "Ситницама које живот значе", у Толстојевом "Царству мрака", у Стриндберговом "Пеликану", у "Белој кафи" Александра Поповића, "Хасанагиница" је доживјела више од 150 извођења... Колико је тешко и емоционално и физички преживјети такав распон улога у театру?

ЕЈДУС: Не могу да кажем да ми је емоционално тешко. Мени је то емоционално узбудљиво. Бавим се овим послом јер ме занимају снажни карактери и дубоке емоције. Све што није тако изражено јако и снажно мени није инспиративно. Тако да, што је компликованије, мени је глумачки изазовније и томе и јесте лепота овог позива. Не могу да кажем да ми је тешко, јер у томе уживам. Више ми је физички напорно, јер имам много представа, много играм, много радим, немам времена да се посветим приватном животу, детету и самој себи. Сматрам да глумац мора имати времена за пуњење батерија, да би могао квалитетно избацивати садржај. Треба ми време да читам, гледам друге представе, да се просто квалитетно одмарам, треба ми креативни пуњач, а то се ретко дешава.

ГЛАС: У домаћем глумишту презиме Ејдус, без лажне скромности, носи додатну тежину за сваког ко га носи, са друге стране колико оно додатно подстиче Вашу мотивацију?

ЕЈДУС: Мој отац Предраг Ејдус колико год да је важио за врхунског уметника и глумца, био је једнако и познат по томе што је страствено волео позориште. И за њега је важила једна реченица: "Глумим дакле постојим!" Код наше куће позориште било на пиједесталу. Много смо гледали позориште, расправљали и свађали се у вези са позориштем, читали о њему, пратили улоге једно другом. И ако сам нешто наследила од оца, то је та позоришна етика. Љубав према театру. И то је оно што ја, као његова кћерка, желим да наставим и настављам. И то јесте у мени, страствено и живо као у њему. С друге стране, колико год људи лаички мислили - отац глумац, помогао је у њеном пробоју, то не може бити даље од истине. Рекла бих да ми је чак било теже с презименом Ејдус. Рецимо приликом уписа на академију професор Предраг Бајчетић ме је одбио с образложењем да сам превише спремљена и да је њему највећи проблем што ми је отац глумац. Хоћу да кажем да су постојале предрасуде. То је, заправо, био мој терет, који сам носила од почетка каријере, мене је чак вређало када ме је неко представљао као Пецину кћерку, трудила сам се да градим свој пут, своје контакте. Заједно смо само једном глумили у "Фаусту" Мире Ерцег, али сам се свесно трудила да створим свој глумачки пут, израз и идентитет, иако је негде у подсвести, вероватно, постајао тај дубоки мотив да се докажем као Вања, а не као кћерка Предрага Ејдуса, у том уметничком смислу.

ГЛАС: Живимо у времену хиперпродукције серије, из угла глумаца то је сјајан моменат у умјетничком и финансијском смислу, али колико брзина и хиперпродукција дају простор глумцу да развија лик и себе на прави начин?

ЕЈДУС: Дефинитивно хиперпродукција серија јесте са једне стране одлична за глумце. Даје им ту финансијску стабилност, за разлику од позоришта, где се много ради за мале паре. Нажалост, тако је како је. С друге стране, рад на серијама апсолутно уништава квалитет рада у позоришту, готово је немогуће саставити ансамбл у бројним позориштима и радити процес представе, јер неко увек недостаје. Једнако тако та огромна количина серија обрушила се на јавност, да је постало немогуће издвојити шта вреди, шта не вреди. Не стижем више да испратим ни шта се снима, ни шта се приказује, ни ко где глуми, шта је важно и шта треба погледати, а шта није. За саме глумце ретки су пројекти на филму и телевизији где глумац има прилику да покаже таленат на прави начин, јер просто нема времена у тој трци за новцем и роковима. Има и добрих сценарија и лепих улога, не кажем да нема и добрих целина, али су стварно прогутани и некако скривени том хиперпродукцијом.

Драмски студио

ГЛАС: Осим присуства на сцени остварили сте и запажен педагошки рад, радећи с младима у неколико различитих радионица. Колико је то био изазов, а колико уживање?

ЕЈДУС: С младима, односно с децом, радила сам јако дуго. Водила сам свој драмски студио. Отварала га и затварала га. Нажалост, прекинула сам тренутно с радом, превише имам професионалних обавеза да бих могла да се посветим раду са децом на прави начин. То је тежак посао, који јако волим да радим, много сам радила да ослободим и пробудим креативност код деце, на импровизацији, на изградњи аутентичност код њих, да их извучем из тих наметнутих оквира које околина поставља око њих. Међутим, то је било 15-20 година рада са децом и колико год да сам уживала, у једном моменту то је постало јако напорно, уз професионалне пробе и представе, а нисам желела да тај рад с децом трпи па сам направила паузу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.