Умјетност настала на крилима вјере

Такав умјетник је и академски сликар и керамичар Соња Бикић, која је посебно инспирисана када од керамике прави иконе, кандила и друге вјерске реликвије посвећене Божићу.

- Посебан је осјећај када правим анђеле од керамике. Снијежно бијели, са плавим обрисима, уливају вјеру и велико поштовање, а с друге стране су прелијеп украс у свакој кући - испричала је Бикићева и додала да јој је једно од најдражих дјела које је урадила кандило са рељефом Бијелог анђела.

Бикићева, поред кандила и икона ради и свијећњаке у техници каменина са позлатом, као и шоље са мотивима анђеоских крила.

Радост и мир Божића заокупљају мисли и подстичу стваралачку енергију умјетника. Велики празник је вјечна инспирација и за књижевнике.

- Најбоље што је створено у европској уметности кроз векове дело је хришћанског наслеђа и уметника надахнутих Духом светим. Осећам да сам добила велику милост тиме што ми је дато да напишем књиге које припадају мом духовном циклусу - рекла је књижевник Љиљана Хабјановић-Ђуровић.

Хабјановић-Ђуровић, која у свом књижевном опусу има дјела са духовном темом, као што су "Петкана", "Свих жалосних радост", "Вода из камена", истакла је да је за њу вјера начин и услов постојања и да без вјере и Бога не би ни хтела ни умјела да живи.

- Посвећеност вери не ограничава ме ни као ствараоца. Напротив, надахњује ме. Ја видим даље и дубље него пре. Видим боље. Спознајем оно о чему некада ни мислила нисам. И о томе пишем - нагласила је она.

Свој рад и живот предала је Пресветој Богородици.

- Све што радим посвећено је Њој. Сваку књигу коју напишем примам као дар Њене доброте и милосрђа и истовремено је прилажем као уздарје Њој, која ми је све дала. Свакодневно Је молим да ми допусти да будем једна мала, малецна, макар најмања кап са Њеног извора. Надам се да ће ми Она ту молитву услишити. И непрестано понављам: Слава Пресветој Мајци за све! - казала је Хабјановић-Ђуровић.

Књижевна пера и сликарска платна често су, ношена маштом умјетника, стварала дјела надахнута причом о рођењу Христовом у пећини у Витлејему, док анђели радосно пјевају о срећном догађају. Ни до данас се ништа није промијенило, па ствараоци нашег доба радо посежу за мотивима великог хришћанског празника, Божића.

- Христово рођење је извор за све празнике хришћанске, јер да није било рођења, не би било ни крштења, ни васкрсења. Нема свечаније и љепше атмосфере у породици од Бадње вечери и првог дана Христовог рођења - рекао је академски сликар Хаџи Бранко Никитовић.

Он подсјећа да је апостол Лука био сликар и данас га еснафи Удружења ликовних умјетника славе као свог заштитника и крсну славу.

- Христово рођење је незаобилазна сцена у свим храмовима и домовима свих цркава, али се јавља и као појединачна икона на иконостасу. А на сам Божић је и целивајућа икона у цркви. Пећина и у њој јаслице, Богородица са Јосифом и младим Исусом док се пастири клањају, а све је осветљено звездом која својом светлошћу испуњава пећину и осветљава новорођеног Христа - казао је Никитовић.

Академски сликар Михаило Ракита је истакао да се у ликовној умјетности мотив Божића, односно Христовог рођења, у православљу ради на специфичан начин, који се базира на старом византијском виђењу овог догађаја.

- Најчешће се ради на иконама, као што је икона Рођења Христовог. Овај догађај се представља са одређеним елементима који су записани у Библији. Ради се пејзаж у којем је пастирска пећина, овце и краве. Анђели су на небу, у даљини виде се тројица мудраца који долазе, анђео који пастирима говори о том срећном догађају - испричао је Ракита.

Према његовим ријечима, сви елементи из приче о рођењу Христовом у себи имају много симболичног.

- Тамна пећина означава таму људског свијета у којој ће се родити Христос, који ће ту таму освијетлити. Изабран је Витлејем, зато што то у преводу значи дом хљеба. Имамо и симболику Христових ријечи: Једите, тијело моје, то је ваш хљеб. Кроз све те симболе испричана је фина прича, која се може лако памтити и стално понављати кроз вријеме - нагласио је Ракита.

Божић је био инспирација и многим композиторима. Настала су бројна музичка дјела посвећена Христовом рођењу, која су посвећена Осмогласнику. Овакву музику стварало је више српских композитора, почевши од Корнелија Станковића преко Јосифа Маринковића, Стевана Мокрањца до савремених композитора који се баве традиционалним црквеним напјевима, који су засновани на канонски прописаним текстовима у вези са одређеним празником.

Један од интересантних композитора је и Вера Миланковић, која је урадила цијели српски духовни календар, како је назвала своју збирку. Урадила је више од 40 композиција посвећених значајним празницима, а ту је заступљен и Божић.

Христово рођење је чест мотив у хришћанској умјетности од четвртог вијека. Умјетнички приказ Христовог рођења, које се слави на Божић, заснован је на библијским извјештајима из Јеванђеља по Матеју и Луки те на писаној и умјетничкој традицији. Хришћанска умјетност укључује јако велик број приказа Богородице и Исуса.

Међутим, те слике се формално битно разликују, иако је тема иста. Постоје разне умјетничке форме приказа Исусовог рођења попут: мурала, илуминација, скулптуре, минијатуре, уља на платну, итд. Величина варира од минијатура до приказа у природној величини. Често је и мотив изнад олтара у црквама комбинација слика и скулптура.

Готика

За вријеме готике, на сјеверу Европе прије него у Италији, на умјетничким дјелима повећава се блискост између  Марије и Исуса. Богородица држи Исуса у наручју или га гледа. Примјер за готички начин приказа Исусовог рођења је олтарска преграда из француског града Цхартреса. Призор се одвија у просторији са застором и лежајем. Просторни односи су одређени варирањем висине рељефа. Жељела се показати веза између Богородице и дјетета Исуса. Док је у романици позадина била апстрактна равна плоха (ликовна умјетност), сада је наборани застор. Рељеф је резведен у наборе и детаље. Планови се одвијају према напријед, од плитког до све вишег и вишег рељефа.

Игра свјетлости

У вријеме барока појављује се на сликама и скулптурама богата игра свјетлости и сјене, те контраста. Простор је дефинисан свјетлошћу и положајем ликова. Дијагоналном кретању супротстављају се хоризонтале. Инсистира се на живописности боја и тканина у које су обучени ликови. На слици Ел Грека, шпанског сликара из 16. вијека, свјетлост обасјава само неке дијелове, а други остају у тами. Главно занимање умјетника усмјерено је на однос свјетла и таме. Због њиховог сукоба ликови губе своје уобичајене размјере и чврстоћу, границе између њих и простора нестају, а обрисе одређује испрекидано измјењивање свјетлости и таме, а из положаја и кретања ликова и њиховог размјештаја произлази узнемиреност и покретност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.