Туга и опомена храста лужњака

Чувено је зборовање и уочи Илиндана поред ове цркве. У поткозарском крају, уз народни збор на Преображење код манастира Моштаница, овај у Марићкој је понајвећи. Још три цркве-брвнаре, подигнуте 1870. године, постоје у овом крају, у Јелићкој, Бусновима и Ракелићима. Срби су овдје градили овакве цркве да би их, по потреби, пред турским зулумом и паљевинама, могли ноћу брзо пренијети на безбједније локације. Тако су чували свој национални идентитет и православну вјеру.

На свега неколико метара од цркве у Марићкој налази се чувени храст лужњак стар око шест стотина година. Стручњаци су 1989. године утврдили да овај џиновски храст има 589 годова. Висок је 33 метра и потребно је око двадесет људи да га обухвати рукама. Кажу да потиче из времена Косовске битке. У преломним временима, пред ратове, народ се окупљао око храста и тражио рјешење.

Култ храста привлачи људе одасвуд. Није случајно да се баш око њега одржава велики народни збор на Илиндан. Најстарији је то храст у Републици Српској и шире. Сваке године гром удари у неколико храстова, али у овај - никад. Памти и зна старина-храст много. Нарочито му прија ојкачка пјеванија, она му живот надахњује и даје снагу кроз вријеме. Стари храст лужњак природно стари и ћути. Понеко с њим на збору немуштим језиком дуго у ноћ разговара.

На улазу у цркву-брвнару у Марићкој налазе се дводијелна велика храстова врата. Лијево и десно крило сачињени су од широке основе вишестољетног храста. Требало је без икаквих машина, ручно обрадити и отесати тврдо дрво толике површине. Око цркава-брвнара народ се окупља да пронађе своју душу у еглену и пјесми, у радости и људикању са другима. Ту се замеће вјековна ојкачка пјеванија са богатим римованим десетерачким двостиховима: Нема пјесме, нема даворије,/ док не рукну старе бркајлије. Или: Мој колега до мене си први,/ своје би' ти наточио крви. Па онда: Види ти се по очима, мала,/ да се не би пуно отимала.

У касним подневним сатима, улазећи у стољетно храшће око цркве-брвнаре, одмах сам, још из даљине, чуо несвакидашњу буку. Бјеше то грозоморна збрка разјапљених музичких звукова. Видим, свуда разапети шатори и шатре из којих прегласно избија различита и прегласна музика. Ко би то могао да надгласа? Нема групе људских гласова који би то надвисили.

Затим, импровизовани бифе-барови са накинђуреним и полуразголићеним младим цурама које нуде пиће и дрмају се у ритму тзв. популарне и свачије музике. Иако је отворен простор у храшћу, музика је толико гласна да је немогуће водити нормалан разговор с онима које након много година сретнете у живописном храшћу завичаја.

Одасвуд прасићи и јањци на ражњу, сандуци, кутије и киштре разнога пића, алкохола и пива на све стране. Нека их, мора свијет нешто појести и попити, али та згужвана тутњава халабуке стварала је лавину која се попут ништавила  стропоштавала на збланут свијет, и млађи и старији.

Не видјех смирен осмијех и благост на лицима хиљада присутних. Сви се и сами чуде, и виде да то није то, није оно што су очекивали, али су по некој инерцији и традицији дошли на збор у нади да ће окадити и напунити душе радошћу поред храста лужњака. О љепоти тога негдањег, донедавно дивног ојкачког зборовања прича се чак и у нашој дијаспори на другим континентима.

Дошао сам на овај народни збор да чујем изворну ојкачу, да ускочим у старо козарско коло, да пуним плућима у лијепоме покрету и окрету превијеног, издуженог или увијеног живога кола, запјевам у успомени на оца пјевача неки од гласовитих двостихова: Мала моја, бркови ти црни,/ де их имало к'о баја заврни. Јаој, моја шездесет и која,/ нит' их бројим нит' се млађе бојим. Ово је иначе крај гдје ојкача данас живи на сваком кораку.

Памтим овај збор по врхунски пјеваној и играној ојкачи, по еху и одјеку у раширеном храшћу. Ту се господски орило и надгорњавало, трсило и јуначило, заљубљивало и отимало. Збор није ако се два накостријешена момка-витеза не потуку, па ком опанци ком обојци. Обично због дјевојке или каквог невидљивог разлога и престижа. А у ојкачком колу се натпјевава и прси, води се прави мегдан стиховима - ко ће љепше и свјежије риме одбрусити. Коло се шири, пјеванија букти, стихови као гроздови бујају и шире се у јабучицама распјеваних грла. Окупљени народ ћули уши, па све види и примјећује, зна чија је пјесма најбоља, па се дуго, до наредног збора, о томе прича.

Код манастира Моштаница, постоји Фестивал ојкаче који је засновао многоврсни културни дјелатник и поета, вриједни Симо Брдар, аутор свјетски признатог и награђиваног документарно-умјетничког филма на теме из Поткозарја кроз вријеме. Међутим, на Илиндан у Марићкој код Приједора ни “о” од ојкаче. Отјерали је шатори и рингишпили, бука и орљава трговачког и квазиестрадног расапа у храшћу. Дошли неки мутни издалека трговци и “менаџери”, довели ђавољи русвај буке пред цркву Светога Пророка Илије. Разбјежали се пјевачи ојкаче, не пада им на памет да запјевају, многи нису ни навратили, не могу се натпјевавати са урнебесом. А ојкача током године живи у том крају, није нестала, напротив.

И вече уочи Илиндана, када силан свијет пристигне, исто раскорјењивање, иста гунгула и шизма. Бар да је један од два илинданска дана посвећен народном културном благу - вјековној ојкачи по којој је овај крај надалеко познат.  То би и те како годило и храсту старом шест вијекова.

Тик уз цркву, уз уски пут који обгрљује храстов гај, налази се мјесно гробље, подигнути су густи споменици разних величина и облика. Ту, уз саме гробове тресе и удара демонски џумбус око цркве. Преврћу се кости предака и недавно преминулих мјештана. А живи народ шета, лијепо обучен и намирисан, као да нико од присутних никада умријети неће, баш уз то гробље, ухваћен у клијешта ероса и танатоса. Хода укруг, јер нема куд, тим зборским путићем уз гробнице и хумке, поклопљен и простријељен вражјим талабмасима и дерњавом звучника. 

Осјећа се у ваздуху да је неко други мимо воље тога свијета  набацио халуцинантни јарам звукова на вратове људи и храшћа. Хипнотисан и омађијан, павши у самозаборав,  као да није уз гробље, на моштима предака, тај народ, уловљен у клопку, утапа се у надреалну слику и б(р)уку, ускомешан и помијешан са гријехом оних који су дозволили да се оваква напаст одиграва на Илиндан поред чувене цркве-брвнаре у Марићкој. На челу са најстаријим храстом лужњаком, све марићко храшће покуњило грање и крошње, као да сузе-љутице оних што су их засадили падају на суву земљу жедну плача и молитве, опроста и кајања.

Ниједан народ не може опстати ни културно ни политички, ни вјерски ни духовно, ни економски ни историјски, уколико сам себе потире, свјесно или несвјесно, уколико сам себи брише коријен зарад тренутног ћара. Ојкачка пјеванија у храшћу у Марићкој није некаква примитивна лудост, нити хир некаквих пијанаца, већ свијетла генетска шифра и снага,  вјековна одлика и духовни амблем српског рода на овим просторима. О томе свједочи и стари храст лужњак.

Уколико барабе и мангупи, на финту и превару, безобзирно и мучки, затиру сопствену баштину на бесловесан  начин, уз немилосрдни материјални интерес, онда је то апокалиптички знак духовног пада и краја једног поднебља. Ничим се не може оправдати оваква трагикомедија, срамотно припремљен и организован народни збор, којим се гуши вишестољетна духовна жила куцавица. Томе се мора стати у крај. Ономад Петар Кочић забиљежи ојкачу коју и стари храст лужњак памти: Тешко части кад робује власти,/ туђој власти у вријеме пропасти!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.