Трагична судбина сценаристе стрипа “Наредник Кирк”: Животом платио таленат

Овај серијал, чије су се прве странице појавиле давне 1953, на почетку каријере оба покојна великана девете умјетности, гдје се они нуде као врсни аутори и постављају основу за каснија остварења и бројна ремек-дјела стрипског жанра. Док је Пратова каријера превазишла оквире стрипа доносећи свом протагонисти за живота славу и успјех, судбина његовог сарадника била је далеко мрачнија и тужнија, превазилазећи својом трагичношћу сваку могућу стрип-фикцију.

Хектор Естерхелд је вјероватно најважнији стрип-писац из Јужне Америке, својим великим опусом, пуним реализма и маште, он је постао један од зачетника аргентинског стрипа, а својом судбином постао мученик аргентинског историје. Са дипломом књижевности у џепу започео је своју каријеру раних четрдесетих и радио је током живота са најбољим умјетницима у овој области, као што су Алберто Бреша, Франциско Солано Лопез, Артуро дел Кастиљо, Карлос Роуме, Хорасио Алтуна и Валтер Фахрер.

У раним фазама своје каријере Естерхелд је писао стрип-приче у сарадњи са цртачима као што су Еугенио Зопи, Пол Кампани, Франциско Солано Лопез, да би сарадњом са Пратом на “Нареднику Кирку” постао озбиљно име у глобалним оквирима. Ова серија је већ показала Естерхелдов неконвенционалан начин писања, јер прича почиње тако што наредник Кирк дезертира након што је помагао у масакру Индијанаца, док је служио у америчкој војсци и тада се посвећује одбрани Индијанаца окружен атпичним јунацима за вестерн тог времена.

Године 1957. Естерхелд и његов брат Јорге покренули су властиту издавачку компанију “ Фронтера”, која је лансирала два врло успјешна стрипа “Нулти сат” и “Фронтера”, за које је Естерхелд написао бројне приче. Кроз своје стрипове Естерхелд је критиковао бројне војне диктатуре које су опсједале земљу у различитим периодима од 1955. до 1983, као и различите аспекте капитализма, колонијализма и империјализма, бирајући суптилну критику у својим раним стриповима, а снажнији и директнији приступ у свом каснијем раду.

Године 1958. почео је писати “Ел Етернаута”, вјероватно његово најпопуларније и хваљено дјело од стране критике. Стрип који је цртао Франциско Лопез испричао је причу о његовом сусрету с путником кроз вријеме, који је већ проживио више од 100 живота и отпутовао у прошлост како би упозорио протагониста на будућу катастрофу. Стрип је објављен у магазину “Нулти час” у 106 седмичних епизода и постигао је огроман успјех. Потом је са Албертом Брешом радио култни стрип “Морт Циндер”, али је његово најзначајније дјело тог времена ипак била стрип-биографија Чеа Геваре, коју је направио 1968. за чилеанско тржиште, након убиства револуционара у Боливији 1967. године, док су цртачки дио посла обавила Енрике и Алберто Бреша, не слутећи да ће ово дјело постати кобно за Естерхелда.

Када је војна хунта пучем преузела власт у Аргентини 24. марта 1976. Естерхелд је почео писати други дио епа “Ел Етернаута” и скривао се од владе, јер је био члан организације “Монтонерос”, коју је војска забранила, а његов рад је сада био отворено политички. Његове кћерке Диана (23), Беатриз (19), Естела (25) и Марина (18) ухапшене су од стране аргентинских војних снага у Ла Плати. Нико више није виђен, а претпостављало се да су сви мртви. Нестали су и мужеви његових кћери. Коначно је и сам Естерхелд киднапован 27. априла 1977. године, а његов петогодишњи унук Фернандо му се на крају придружио у затвору. Други унук Мартин рођен је у заточеништву, а Естерхелдова удовица Елса Санчез сазнала је за дјечака и извукла га из државног затвора, иако никада више није видјела своје кћерке. Другог унука Фернанда, рођеног раније, одгајали су бака и дјед по оцу. Сам Хектор посљедњи пут је виђен жив на у децембру 1977. године па се вјерује да је убијен крајем те године. Када се италијански новинар Алберто Онгаро распитивао о његовом нестанку 1979. године, добио је језив одговор: Уклонили смо га јер је написао најлепшу причу о Чеу Гевари икада урађену.

Животна прича Хектора Естерхелда испричана је у филму “ХГО”, који су 1998. године у Аргентини снимили Виктор Баило и Данијел Стефанело, у 148-минутном документарцу у којем, кроз интервјуе и документа, филмски ствараоци реконструишу изванредну каријеру сценаристе. Филм је добио признање на многим међународним филмским фестивалима. Оно што је такође надживјело његову породичну трагедију јесте његов обиман рад, који је постао култ код свих љубитеља стрипа, док је његова животна прича постала мит на јужноамеричком континенту.

Златно доба

Естерхелд се након Другог свјетског рата спријатељио са групом послијератних италијанских стрип-писаца, укључујући Прата, Марија Фаустинелија, Ива Павонеа и Дина Батаље.

Ова дружина постала је позната као Венецијанска група и заједно су ови цртачи и писци постали дио онога што је познато као “Златно доба аргентинског стрипа”. Спојили су се у међународну сцену цртача и писаца чија су дјела објављена широм свијета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.