Тома Фила изнио нове детаље из живота Жарка Лаушевића

Један од кључних људи који је са Лаушевићем подијелио најстрашнији и најпотреснији период његовог живота је адвокат Тома Фила, његов правобранилац.

- Жарка сам упознао у тим најтежим тренуцима, преко професора Мишка Радомана који је тада био савезни функционер Србије и Црне Горе - каже Тома Фила.

- Он ми је изложио његов случај и, наравно, бии сам јако заинтересован. Тог тренутка, Жарко је скоро два мјесеца био без правобраниоца, и отишао сам у затвор у Спуж да га посјетим. Његова прва реченица послије упознавања је била: „Ја сам убица, убио сам два човјека, трећег сам ранио, и цијелог живота ћу то носити у себи. Али, молим вас да ми одбраните брата, јер он ни за шта није крив“.

То је Филу, како каже, импресионирало и јако дирнуло као човјека.

- Бранио сам до тада стотине убица, можда и хиљаду, и обично су ме лагали, а тада сам први пут чуо да неко ко је оптужен искрено каже оно што мисли о себи. Жарко је, нажалост, заиста то живио у души до краја живота, а да, заправо, није био убица, што његову трагедију чини још већом, античком. До тог страшног догађаја довео је само стицај најнесрећнијих околности које су се у једном тренутку склопиле.

Kако истиче Тома Фила, један од пресудних момената када је Жаркова судбина почела да се преокреће била је представа „Свети Сава“ у којој је играо Растка Немањића.

- Послије тога више ништа није било исто у животу Жарка Лаушевића, непрестано су му стизале пријетње, у медијима су недјељама трајали напади на њега и полемике због наводног „скрнављења“ лика и духа Светог Саве, представе у којима је играо су отказане. Не треба заборавити да су то биле јако бурне и несрећне године, пријетили су му смрћу, пријетили су и његовој породици, и он је због тих пријетњи одлучио да набави пиштољ. И тада сам мислио, а и сада одговорно тврдим, да је представа „Свети Сава“ узрок свега што се Жарку Лаушевићу десило - каже Фила.

Друга несрећна околност, како објашњава Тома Фила, је то штоје он у љето 1993, када се догодила трагедија, дошао у Подгорицу прилично уморан, послије представа које је играо на фестивалу у Будви, и хтио је да се мало одмори са фамилијом.

- Извео је брата у ресторан на вечеру, и чим су сели сјетио се да задња врата на колима не могу да се затворе, и вратио се да узме торбицу у којој су му била документа и пиштољ. Није, дакле, отишао по пиштољ кад је почео напад тројица младића на њих, како се тврдило у оптужници, и користило као један од кључних доказа против њега.

У међувремену, док је Жарко ишао по торбицу, почела су добацивања и напади на његовог брата, а он је покушао да смири ситуацију. Испред ресторана су била још четворица младића, познаници нападача, који су их такође вријеђали и провоцирали.

Kако истиче Фила, у свему што се тада догодило, најгора је била црногорска чаршија, против које он није могао да се избори.

- Страшно је ометан случај Жарка Лаушевића, могу да кажем да готово не памтим да је током неког процеса који сам водио било толико прикиривања правих доказа, манипулација и подметања лажи..

На суду и у оптужници се тврдило да тројица младића у ресторану и четворица која су се придружила „нијесу имали ни пенкало“, а напад је кренуо тако што су Жарковог брата нокаутирали, лежао је на поду крвав и без свјести, онда су га тако онесвешћеног бесомучно шутирали по глави и цијелом тијелу, а неколико њих је кренуло да пребија Жарка.

Али, и Жарков брат је оптужен заједно с њим како не би могао да буде свједок у процесу, иако је постојало љекарско увјерење да је задобио тешке повреде опасне по живот, и апсолутно није учествовао у догађају.

Све вријеме је био онесвешћен. Тачно је да седморица младића „нијесу имали ни пенкало“, али су сви крупне грађе, што се каже, као од „бријега одваљени“, за разлику од Жарка, и таквим нападачима није потребно оружје да би некога пребили до смрти.

Kако истиче Тома Фила, подметања лажних доказа су одмах кренула, од тренутка трагедије.

- Нађен је пиштољ којим им је, наводно, пријетио Жарков брат, а тај пиштољ је подметнут у брзини, јер је вјештачењем утврђено да је метак у шаржер стављен наопачке, ка унутра, умјести ка споља. Kад сам доказима притиснуо црногорског вјештака, рекао ми је да је пиштољ подметнут. Ометање истраге доказује и то што је већ сутрадан ујутру цијели ресторан гдје се догодила трагедија опран и прекречен, а у црногорским медијима пласирана је лажна и застрашујућа вијест.

Наводно је Жарко Лаушевић, кад је излазио из ресторана, испалио три метка у ваздух и рекао: „Kога овдје још треба да убијем!“. И то је било на насловним странама и на телевизији.

- Ја сам онда тражио да се детектором утврди колико је метака испаљено у ресторану, утврђено је да је свих девет, колико и може да стане у шаржер, а он није имао резервни - описује Тома Фила.

Дакле, како објашњава Фила, отпала је и та прича, али скандалима и скандалозним пропустима у истрази није било краја.

- Прво, нису прихватили извјештај судског психијатра који је на основу доказа закључио да је Жарко био смањене урачунљивости. Јер, као што је познато, носио је контактна сочива која су се од удараца које је задобио у главу померила, и никако није могао јасно да види нападаче и гдје пуца у њих, поглед му је скоро потпуно био замућен. Жарко је пуцао кад су нападачи батинама кренули да му отму пиштољ, јер је бранио свој и живот свог брата, и постојали су бројни докази да је то била чиста самоодбрана.

Kао трећу несрећну околност у овој трагедији Фила наводи управо то што су на Жарковој торбици, која је стајала на столу, била два каиша. Пошто један није радио нападачи су могли да виде да има пиштољ, и насрнули су на њега бруталним ударцима да му отму.

- Све подметнуте и лажне доказе, изјаве и пропусте успјели смо да оповргнемо на суду, али Црна Гора је мала средина, и Жарку је 1994. ипак потврђена пресуда на четрнаест година затворске казне која је правно скандалозна. Тада сам упутио Захтјев за заштиту законитости, и имао сам чврсту потпору за то.

Наиме, члановима судско – медицинског одбора којима је случај био повјерен, истекао је мандат још прије него што је овај процес започео. Али, све то што се дешавало, те силне манипулације у црногорској јавности и на суду против Жарка, биле су застрашујуће.

Објашњавајући овај случај, Тома Фила наводи и то да је његов отац, Филота Фила, био много успјешнији адвокат од њега, али да никада није успио да добије Захтјев за заштиту законитости, па су у Црној Гори сматрали да је та пракса „зацементирана“.

– Али, ја сам овај захтјев успио да добијем, захваљујући што су тадашњи тужилац и предсједник савезног Врховног суда професионално радили свој посао. Они који су направили пропусте и прикривали доказе, и даље су тврдили да су све „радили по закону, али да сам ја овдје искористио своје везе“. Никакве везе нисам ни имао, нити сам могао било шта да користим, а јавност зна како се све даље одвијало – каже Фила.

Kао што је познато, након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998, којим је предсједавала судија Светлана Вујановић, Лаушевићу је изречена казна од четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране.

- Жарко и ја заувијек смо остали пријатељи, и у вријеме док је био у Њујорку често смо се чули. Поклонио ми је све своје књиге са врло дирљивим посветама, а ја сам осјећао огромно, прије свега лично задовољство. Био сам неко ко је од првог тренутка свим срцем вјеровао да није убица, зато сам га заступао бесплатно. Јер, неко као што је Жарко, не може да буде убица. Жарко је био човјек врло њежне душе и врло посебан - племенит, високоморалних начела, отмени господин са дистанцом од свега примитивног и агресивног, романтични пјесник у души који осваја људе својим осмијехом, да не говорим о његовом бескрајном глумачком таленту. Ових дана слушам и читам како га неки описују и као шмекера, а то нема везе са њим, јер сам га током ових тридесет година јако добро упознао. Жарко је био шармантан човјек, али тих, повучен, потпуно одан породици, својим ближњима. Највећа подршка у Њујорку била му је његова дивна супруга Анита, а он је тамо радио на тешким грађевинским и молерским пословима.

Нажалост, како тврди Тома Фила, без обзира на све доказе који су постојали у његову корист, Жарко сам себи никада није могао да опрости како је дозволио да се трагедија у Подгорици догоди.

- Тај дубоки осјећај патње који је тридесет година носио у себи, тај константни стрес с којим је живио и у Њујорку и кад се вратио овдје, без обзира што је опет био у својој професији и што је снимао филмове и серије, довели су до његове болести.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.