Тинтин поново међу Србима

Један од најпопуларнијих европских стрипова икада “Пустоловине Тинтина” први пут је објављен у дјечијем додатку белгијског часописа “Двадесети вијек” 10. јануара 1929. године. Серија стрипова белгијског умјетника Жоржа Ремија (1907-1983), који је радио под псеудонимом Ерже, до сада је објављена на више од 70 језика, а више од 250 милиона примјерака је продато до сада. Оно што је Артур Конан Дојл за криминалистички, а Јан Флеминг за шпијунски роман, то је Ерже за авантуристички стрип. Реми је био комплетан аутор, односно писао је сценарије и цртао стрип. Током живота Ерже је урадио 23 албума, а накнадно је постхумно објављен “Тинтин и Алфа-арт”. О пустоловинама неустрашивог новинара, који је увијек у пратњи свог пса Сњешка, снимљени су и играни филмови, документарци, цртани филмови, а реализоване су и позоришне представе.

Поред Тинтина ту су и његови пријатељи капетан Хадок, професор Сунцокрет, детективи Томсон и Томсон (у оригиналу Дипон и Дипон) и многи други. Тинтин има свој музеј у Бриселу, а његов лик је на муралима, постерима и мајицама. Стрипови на којима су одрасле генерације франкофонске дјеце, а потом и читалаца из других култура, могу се посматрати кроз уникатан, иноваторски технички приступ стрипу и цртежу, али и кроз призму друштвених клишеа доба и друштва у којем су настали. Међународни успјех стиже крајем педесетих, послије епизоде “Тинтин на Тибету”, а међу најуспјешнијим албумима којима је Ерже заслужио статус једног од највећих европских цртача стрипа су “Плави лотос”, настао из дружења с кинеским пријатељем или “Ходали смо по мјесецу”, који прати Тинтинове авантуре у свемиру.

Ерже је као цртач у девету умјетност увео стил познат као чиста линија. Карактерише га јасна линија једнаке дебљине, без посебног истицања појединих објеката или ликова са мало сјенке. Комбиновањем карикатуралног цртежа, када је ријеч о ликовима, са реалистичним позадинама добија се једноставан, али истовремено лијеп цртеж, веома лак за читање. Слиједећи визуелну поетику Ерже је и сценарио подредио једноставности, правећи заплете базиране на класичним авантуристичким причама, уз дозу такозваног породичног конзерватизма и дискретног уплива фантастике. Прича о овом стрипу носи доста аутобиографских елемента, пошто се Ерже као дјечак и припадник извиђача одушевио класицима авантуристичког романа попут књига “Робинзон Крусо”, “Хаклбери Фин” и “Острво с благом” и покушао је да своје одушевљење узорима и личну склоност према природи и животињама преточи у стрип. Сам Тинтин физички је настао по узору на брата Пола, а смотани детективи Томсон и Томпсон по узору на оца и стрица, иначе идентичне близанце! Поред незаобилазног хумора, као саставног елемента, евидентан је и утицај седме умјетности на Ержеов цртеж, кроз композицију табли, коришћење крупних кадрова, слепстик хумор и нагле промјене ритма нарације.

Почетне епизоде су наивне по данашњим мјерилима, јер се аутор држао културних стереотипа свог времена, али од четврте епизоде “Фараонове цигаре” стрип добија доста озбиљнији тон, да би већ са петом Тинтиновом авантуром “Плавим лотосом” Ерже представио тзв. документаристички приступ при писању прича уз пажљиво истраживање култура и земаља које Тинтин посјећује. Захваљујући овом приступу “Тинтин” је постао нека врста истраживачког документа, географије, историје, политике и развоја људског друштва у 20 вијеку. Крећући се од Стаљиновог Совјетског Савеза, преко колонијалног Конга до САД и сусрета са Алом Капонеом, затим обрачуна са кријумчарима опијума у Индији и присуствовања јапанском отимању Манџурије, кроз Јужну Америку, Шкотску, Тинтина пут води и до наших простора у двије измишљене балканске земље Силдавију и Бордурију. Касније ће пронаћи тајни град Инка, слетјети на Месец прије Нила Армстронга, сусрешће се с Јетијем на Тибету, суочити са ванземаљцима на малом индонежанском острву, итд.

Иако је освојио срца читалаца широм планете, до сада на српском језику никад није објављен у комплетном албумском опусу, што је свакако велик културни пропуст. Излазио је у “Политикином забавнику”, док су “Дјечије новине” издале једну епизоду (Црно острво) у “Екс алманаху” и два издања у албумској форми (Фаранова цигара и Лет 714 за Сиднеј).

У овом миленијуму издавачке куће “ИПС” и “Дарквуд” су кренуле у издавање серија са по два објављена интеграла са првих пет епизода, али на томе се и завршило. Релативно нова издавачка кућа “Најкула” издавањем шестог албума “Сломљено ухо” наставила је њихову мисију са планом издавања 24 албума, што је један од стрип-догађаја деценије.

Контроверзе

Уз успјех и признање Ержеов рад био је праћен и контроверзама попут оптужби за расизам, десничарске ставове и рад током њемачке окупације Белгије. Колонијална свијест белгијског друштва уочљива је у карикатуралном приказу црнаца из Конга, са великим устима и минђушом у носу, како се клањају пред католичким свештеником у епизоди “Тинтин у Конгу” или исмијавањем похлепе Руса у епизоди “Тинтин у земљи Совјета”. Сам Ерже ће много година касније почетком седамдесетих признати у интервјуима да се руководио општим представама које су постојале у белгијском друштву. Он је касније измијенио раније епизоде “Тинтина” и припремио их за штампу у боји, али не и “Земљу совјета”, тако се дистанцирајући од те епизоде, иза чега је стајала издавачка кућа “Кастерман”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.