Теа Јагодић, умјетница, за “Глас Српске”: Не чекам прилике, већ их сама ловим

Ријечи су бањалучке умјетнице Тее Јагодић, која живи у Београду, а чији су радови недавно излагани у европским галеријама у Лондону, Хагену и Барселони. За “Глас Српске” говорила је о том искуству и свом раду.

- Умјетнике треба да схватимо озбиљно и да нормализујемо наплату таквог рада, јер је то посао као и сваки други, али првенствено желим да умјетници коначно схвате озбиљно сами себе - рекла је она.

ГЛАС: Ваши радови изложени су у галеријама у Барселони и Хагену. Будући да њима указујете на друштвене проблеме, због чега су важни ови радови који су представљени у поменута два европска града?

ЈАГОДИЋ: У питању су галерија “Артериа” у Барселони и “АртПоп Галлерy” у Хагену, а ријеч је о групним продајним изложбама. Поред естетских радова има и оних који су средство комуникације о друштвеним питањима и проблемима са позитивном поруком на крају. То људи воле да имају на свом зиду као свакодневни подсјетник. Теме се крећу од женског оснаживања, преко превазилажења великих животних проблема па до тога да смо много више од свог лица, разбијајући стереотипе и калупе. Будући да је то иностранство, бићу искрена и нећу романтизовати. Учешће на изложби, штампање и слање из Београда много кошта и самим тим је то скуп спорт, али на крају вриједи, јер то тржиште поштује умјетност и постоји публика.

ГЛАС: Како је дошло до тога да Ваши радови буду дио групне изложбе у поменутим градовима?

ЈАГОДИЋ: Једина тајна је да не чекам да ми прилике саме дођу, него их сама ловим. Сада сви имамо луксуз да сједимо било гдје и да нам је све на пар кликова па тако и ово. Тражила сам разне отворене позиве преко интернета и ушла у финалне изборе међу јаком конкуренцијом из читавог свијета, осим за галерију у Хагену, гдје је са мном контактирала директно власница. За овако нешто није више изговор гдје живимо и не могу нам вјечно бити криви политичари и лош систем за сопствене неуспјехе. Можда немамо могућност да обиђемо свијет и све галерије, али наши радови могу.

ГЛАС: Недавно су Ваши радови били представљени и у Лондону, у познатој галерији “Боомер”. Тамо су била изложена два, који су то радови и колико је ово за Вас важно?

ЈАГОДИЋ: Тема у Лондону је била “Снови и ноћне море” и ту сам конкурисала са два рада који се баве феноменом парализе сна и осјећајем који се деси када се то догоди. Визуелно се могу протумачити и као борбе са сопственим демонима и прихваћени су сјајно, јер се нажалост маса проналази у тој теми. Излагање у том граду је било важно, јер је Лондон ипак једна од главних престоница умјетности, а уједно и моја прва изложба овог типа икада, са којом је кренуло трагање за тржиштем и мјестом под креативним небом.

ГЛАС: С обзиром на то да излажете у европским градовима, можете ли успоставити паралелу са искуством учешћа на изложбама у Европи и код нас? На који начин би требало да приступимо отварању изложби и ставу према умјетницима и њиховим радовима?

ЈАГОДИЋ: Разлике су драстичне и немам позитивна искуства код нас, зато сам и одустала од изложби било којег типа. То је и главни разлог што сам схватила да моје мјесто није овдје и један од разлога што сам се одселила за Београд. То је град који пружа све пословне прилике које желим, а и духовно ме опоравио да бих могла да имам амбиције као никада до сада. Што се фото-конкурса тиче, за нијансу су боља искуства, било је ту и награда, али сматрам да је жири проблематична карика. Ако само мало одскачеш од шаблона, ниси прихваћен, а многи чланови су старији и одавно не прате ни трендове ни технологију, а постоји и доста сујете. Подсвјесно знају да су заостали у прошлом вијеку и да их млади престижу одавно. Мени то не смета толико, награде ми нису мјерило, али ми је жао због млађих генерација. Обесхрабрени су у старту и како да им говорим да је важно да се истакну из масе и буду другачији кад то овдје не пролази?

ГЛАС: Шта да ради неко ко жели да успије?

ЈАГОДИЋ: Песимиста сам у погледу стања код нас и односа према умјетницима, док год смо емоционално неписмени, али и духовно сиромашан народ, а то ће трајати још генерацијама. Ако неко жели да успије, нема изговора и најчешћег хобија који наш народ практикује - кукања. Свијет нам је под прстима. Као што један роман српске ауторке Тамаре Кучан каже: “Најјача сила на овом свијету је жеља.”

ГЛАС: Је ли јавност код нас уопште свјесна колико је важно да умјетничке изложбе буду продајног карактера?

ЈАГОДИЋ: Није свјесна, јер се овај посао не схвата озбиљно. Све што није канцеларијски посао, не признаје се као прави посао. Ми нисмо у канцеларији од осам до 16, али смо у својим студијима и атељеима 24/7 и ово је више од посла, ово је начин живота. Не треба нас бити срамота да кажемо да желимо да живимо од свог креативног рада. Умјетници који не могу да живе од свог посла раде нежељене послове да преживе и самим тим немају ни времена ни воље да наставе оно за шта су рођени и потпуно су исцрпљени, а стварање захтијева 100 одсто емотивне и психичке енергије. И медији би били битна карика у нашим каријерама, али умјетност није довољно контроверзна да мами масовне кликове и прегледе, као читава блудна ријалити парада данас. Народ воли интриге, драме и сочности, а ми смо далеко од тога и онда разумијем да ради опстанка морају да дају маси оно што маса тражи. Није крив систем, до нас је.

ГЛАС: Одавно нисте излагали у Бањалуци?

ЈАГОДИЋ: Прву и задњу самосталну изложбу сам имала прије 12 година у Бањалуци. Тад сам одустала од изложби тог типа код нас, јер то просто нема смисла. Поред великих трошкова и захтјевне организације, гдје већином радиш сам, не постоји ни публика, ни куповна моћ, ни менталитет који то може да издржи. Наше умјетнике је и даље срамота да наплате свој рад, а ако нема продаје, не знам зашто би то све радили.

Митологија

ГЛАС: На чему тренутно радите, шта можемо очекивати?

ЈАГОДИЋ: Поред учешћа на престижним фото-такмичењима, гдје је жирирање у току до краја године, радим на свом првом шопу за продају радова, а у процесу сам смишљања велике фото-серије, гдје бих вољела да обрадим разне аспекте наше митологије, јер сам озбиљан заљубљеник у старе ритуале, митска бића, народна вјеровања и обичаје. Наравно што необичније и бизарније, више ће ме инспирисати, тако да очекујте многе занимљиве мотиве. Надам се да ће то бити и едукативног карактера, јер доста људи не зна много о томе, а занимљиво је и дио је наше културе и данашњих обичаја које практикујемо, а не знамо одакле долазе и зашто.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.