Тања Ступар-Трифуновић, за Глас Српске: Бављење писањем је осуда на неизвјесност

 Сви имају право на то, али немају гаранцију и потврду да ће успјети и да је то што раде добро. Само они ријетки је добију. Непредвидиво је књижевно море, баш као и свако друго, али избаци на обалу оне чије мисли вриједе да их свијет чује. Много је потврда дошло од критике, читалаца да је то пјесникиња и књижевница из Бањалуке Тања Ступар-Трифуновић, овогодишња добитница престижне Европске награде за књижевност. Награђен је њен први роман "Сатови у мајчиној соби", а по вриједно признање Тања ће путовати у Брисел. За "Глас Српске" говорила је о значају награде, бављењу писањем, новим изазовима и себи као писцу.

* ГЛАС: Када су се слегли први утисци и када на тренутак оставимо по страни заиста важну чињеницу да ова награда отвара нови живот том дјелу, поред тога, шта она значи Вама као писцу?

СТУПАР-ТРИФУНОВИЋ: Прва ријеч која ми падне на ум је охрабрење, затим и нека врста лијепог признања да, ако човјек у нешто стварно уложи оног искреног и посвећеног себе, то на неки начин буде препознато. Прије свега, од људи који прочитају и доживе књигу, а потом и од жирија награде, који оваквим признањем даје препоруку не само нашим него и европским читаоцима и издавачима. За аутора то је почетак остварења његовог професионалног сна. Истовремено и лијеп и узнемиравајући тренутак када је његов потенцијал препознат, али и одсад у некој сталној врсти провјере.

* ГЛАС: Књига "Сатови у мајчиној соби" од свог појављивања пред читаоцима и критиком наилазила је само на позитивне реакције. Ово није прва награда коју сте добили за овај роман. Осјећате ли позитиван притисак и неко прећутно очекивање, које носе награде, за сљедећи роман?

СТУПАР-ТРИФУНОВИЋ: Када сам написала књигу, ни сама нисам била сигурна куд ће ме то одвести, да ли је моја литерарна авантура успјела или сам негдје погубила нити. То је мој први роман и, као и са првим љубавима, ту је човјек дупло рањивији и осјетљивији. Моји први читаоци, а ријеч је о најужем кругу пријатеља, људи су којима дугујем захвалност што су ме охрабрили и рекли ми да треба да га објавим. Наравно да послије свега овога осјећам притисак у вези с писањем другог романа из више разлога, првенствено сам пјесникиња и роман "Сатови у мајчиној соби" поетски је роман. Велики изазов ће бити написати други роман.

* ГЛАС: Враћају ли оваква признања наду да није узалудно бити писац у РС, да квалитет сам себи отвара врата, без обзира на то какво је стање у култури у земљи из које књижевник долази?

СТУПАР-ТРИФУНОВИЋ: Ако се неко одлучи бавити писањем као цјеложивотним избором или позивом, углавном је унапријед сам себе осудио на неизвјесност, на пуно покушаја, на несигурност, колебање, одустајање и враћање ријечима, бројна разочарења. Ми имамо романтизовану слику писања на основу оног што учимо у школи, новинских написа и скромних или некад мање скромних признања, које неки од писаца добију, а тек ријетки доживе потпуну афирмацију да могу, условно речено, "живјети" од писања. Ставимо ли све то у један још скученији контекст босанскохерцеговачке, или ако хоћете још уже, републичкосрпске стварности, добијете један још специфичнији друштвени контекст у којем свако покушавање бављења књижевношћу помало наликује трагикомедији. Од вриједносног система друштва и самих књижевника до непостојања књижевног живота и спорне компетенције људи пред које треба да подастрете свој рад. Писци код нас фактички и не постоје, зато што су поништени, обезвријеђени, а често су се и самообезвриједили флертујући с политиком, комформизмом и друштвено пожељним миљеом, који је најзад постао такав да су му писци потпуни вишак као и сви други елементи културе. Но, оно што постоји је одличан књижевни материјал који би могао уз дозу храбрости изњедрити и писце. Мислим да то вријеме предстоји или, у супротном, предстоји потпуно урушавање и ових крхотина културне стварности.

* ГЛАС: Неко сте ко најчешће отворено говори оно што мисли о догађајима на домаћој књижевној сцени. Како је живјети, говорити и писати оно што мислиш у граду, држави гдје то није "тренд"?

СТУПАР-ТРИФУНОВИЋ: Писац не смије слиједити друштвени тренд, он је увијек опонент, онај који увиђа аномалије друштва, индивидуа, онај који показује болна мјеста и показујући на њих помаже нам да их препознамо и лијечимо. Његова критика, и кад је најоштрија, није деструктивна него конструктивна. Ми имамо проблем с тим што смо заборавили разговарати, размјењивати мишљење, учити једни од других. Подијелили смо се у два "табора" - климаче и букаче (неки зависно од тренутка играју обје улоге). Одобравање због ситне личне користи и критиковање најчешће апстрактно и без аргумената и идеја о могућим рјешењима.

Моја отвореност није никакав чин храбрости него је обавеза позива. Не можете бити писац и понашати се као сеоске бабе на прелу, бројећи себи у браду како нам је, ето, јадница култура постала провинцијална, а при том се и сами понашате провинцијално и афирмишете саму есенцију провинцијалног. Договарати "прерасподјелу" књижевних награда по кафанама и кукати како нас ни читаоци, ни критика, ни друштво не узимају за озбиљно. Рекла сам оно што сви виде и знају, те и такве награде немају никакву стварну тежину и вриједност, напротив, урушавају смисао и награда и књижевног позива, те дјелују врло одбијајуће и на читаоца, а и на будуће ствараоце, који тешко да у оваквом вриједносном систему могу пронаћи пожељне узоре.

И сами сте изрекли три значајне ријечи у питању, којима бисмо могли дефинисати оно што писац треба да ради, само и управо то: живјети, говорити и писати, али искрено, ове три ствари. Само то. Тада ћемо имати добре књиге.

Излазак на "ваздух"

* ГЛАС СРПСКЕ: Сматрате ли да су "Сатови у мајчиној соби" једна од Ваших књижевних прекретница?

СТУПАР-ТРИФУНОВИЋ: Не знам. Нисам о том још стигла размислити. То ћу знати када се временски још одмакнем од овог тренутка. То су све мале ствари, али разумијем значај и тих малих помака. Ми сви годинама живимо, неко више, неко мање, у некој врсти изолације и помало се понашамо као у Кустуричином "Подземљу", тако да понекад за сваку врсту сагледавања, па и оног личног, треба прво изаћи на "ваздух" и из те оспољене перспективе и са дистанце видјети стварно значење нечега. Засад могу рећи да све оно што се дешава око књиге јесте подстицај, али прекретнице - оне се дешавају у човјеку, књиге често буду њихов резултат.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.