Тања Бошковић за “Глас Српске”: Наша дјеца ће заборавити да говоре и да пишу

Казала је то за “Глас Српске” глумица Тања Бошковић говорећи о времену у којем живимо и пријатељствима, у сусрет кабареу “Добродошли у кабаре Београд”, који ће заједно са глумцем Радетом Марјановићем одиграти у сриједу, у 20 часова, у Банском двору у Бањалуци.

- Ако будемо баш све упропастили, неће бити добро. Ако нам све буде тужно и опоро, неће бити добро. Можда да остављамо више смеха, више љубави, више да се трудимо да поправимо шта се поправити може бар у свом дворишту - додаје глумица.

ГЛАС: Овим кабареом присјећате се и пријатељстава. Шта право пријатељство значи у животу?

БОШКОВИЋ: Раде и ја се дружимо преко 50 година, а имам још људи који су дуго у мом животу. То је дар од Бога, то што имам пријатељства која трају преко пола века. Видећете, све остало ћете заборавити кад дођете у моје године, једино важно је то шта сте одгајили од пријатељстава, колико сте добро дали и колико сте од тога добро примили. Све је у томе, цело задовољство животом је у пријатељству и људској љубави, дубокој, озбиљној и припадајућој.

ГЛАС: Је ли љубав једини прави критеријум којим би требало да се водимо?

БОШКОВИЋ: Да, уосталом, позив од Бога је такав. Ми смо добили љубав у срце као гаранцију Божије љубави и као залог за смисао сопственог живота. Ако то не гајимо, ако тога нема, значи да смо много промашили.

ГЛАС: Чини се да нам данас свима треба више љубави...

БОШКОВИЋ: Да Вам кажем, треба нам утехе, коју ћемо нудити другима и примати од других. Уопште окренутост према другоме, према бољитку ближњег, па чак и оног за кога нам се чини да нас не воли и да чини све против нас. Љубав је неодољива, тако да једино љубављу и добротом можете да узвратите. Наравно, нисмо у стању у сваком тренутку, јер су и околности такве. Ако вас неко животно угрожава, љубављу можете донекле, а однекле имате обавезу да браните Божију творевину и своју породицу, а у крајњем случају и свој интегритет и идентитет. Рђавим утицајима су нам угрожени и интегритет и идентитет. Гледам с каквом агресијом се наступа према ћирилици, на то сам веома осетљива.

ГЛАС: Једном приликом сте рекли да је његовање језика и ћирилице Ваш позив. Како посматрате положај српског језика?

БОШКОВИЋ: Језик и ћирилицу морамо бранити од агресије нас самих или бар оних који не мисле овако као ја. Ћирилица је најсавршеније писмо на свету и као такво треба да га сачувамо, као што морамо чувати сопствену веру и језик. Језик се обогаћује и туђицама, то се чинило и у давна времена. Наш језик је обогаћен турским речима и он је постао део архаичног језика, али морамо га чувати од агресивнијих навика у говору које долазе са других страна. Не волим скраћенице, та количина скраћеница ми је неподношљива. Наша деца ће заборавити да говоре, као што ће заборавити да пишу. Гледате како писана слова науче у другом основне и више их не користе, јер се углавном користи типкање. Сматрају да је важно да увеземо вештачку интелигенцију. То се чини с озбиљним разлогом, да се запостави природна интелигенција која је постала једна непожељна ствар.

ГЛАС: Како можемо да утичемо на то?

БОШКОВИЋ: Можемо да се потрудимо да стварамо боље људе, а не само да мислимо о томе како ћемо брзом информацијом надоместити све што нам је потребно за живот. Да бисте љубав успостављали, морате да будете човек, да не зависите од тога да ли има струје или не. Џаба нам сва вештачка интелигенција, јер оног часа кад нестане струје, нестаје све. Релативност свега тога ме узнемирава, јер осим што је могућа и честа манипулација, а не волим манипулацију, мислим да је рђава дисциплина, и да бисмо морали да се потрудимо око оних базичних ствари.

ГЛАС: Бомбардују нас информацијама и разноликим садржајима. Колико је важно бити сам са собом? Како постижете духовни склад?

БОШКОВИЋ: Трудим се да бирам обавезе које су ми пријатне, то могу сад кад сам већ десет година у пензији. Научила сам да разликујем битно од небитног. И своју децу сам покушала да научим томе да разликују брзо од темељног, да разликују на шта могу да утичу, а на шта не могу, да се не окрећу на оне столове који су празни, него да иду тамо где за њих има духовне и љубавне хране. То су једноставне ствари, обичне су и применљиве у свакодневном животу. То је важно, а све остало може, а и не мора да буде. Информације и брзина ме не занимају. Догађаји, и то приказивање ко је где био. Неукусно је завиривати у туђе животе, а то вам се нуди као садржај већине медија. На нивоу догађаја не занима ме ништа изван поља уметности. Не дам да ми неко угуши мисао зато што ме затрпава информацијама и буком. Буку не волим, волим музику, музика и бука се разликују. То смо заборавили, а нема потребе.

ГЛАС: Да, многе лијепе ствари смо некако заборавили.

БОШКОВИЋ: Да, али не морамо да подлежемо тим стварима. Знам шта је сврха, али та сврха није добра за жива човека. Из западне цивилизације смо увезли тај начин. Западна цивилизација углавном најгорим стварима улази у горштачке народе, а наш народ јесте горштачки. Изађите само мало из града, идите међу оне људе који можда немају много школе, али имају много мудрости, који не живе у градовима, срешћете такве мудраце, филозофе који говоре добар језик и умеју сувислу мисао на једноставан начин да вам пренесу и да вас оплемене. То је важно, да ли нас информације које добијамо са свих страна оплемењују или од нас праве вештачки интелигентна, па не могу рећи ни бића, то је неко јадно постојање у две димензије. Крајње незанимљиво, не покрећу ми машту. Не окрећем се тамо, то је мој пут и начин. Имам право да будем необавештена. Не бавим се политиком, а само политичари морају да буду на том нивоу обавештености. Зато презирем демократију, грозим се кад од мене очекују мишљење ни на основу чега. Не могу имати мишљење о стварима о којима не знам ништа. Али ме и не интересују. Ретко узмем новине у шаке, а кад узмем, онда се згрозим и схватим да то није разлог зашто сам научила да читам, читање служи нечему другом и читам неке потпуно друге ствари.

ГЛАС: Шта тренутно читате?

БОШКОВИЋ: Па ево изашла је нова књига “Позив на бис - Жанка Стокић” из пера књижевнице за децу Гордане Влајић и то ми је било веома занимљиво. Ова књига је боје јоргована, намењена је деци и онима који су сачували дете у себи. Модерним језиком се обраћа данашњој деци и прича о Жанки Стокић језиком који је пун архаизама. Деца могу да чују речи као што су абаџија или рабаџија. Говори о изузетној жени. Жанка Стокић је највећа српска глумица, чуварка сам успомене на Жанку следећих годину дана и о томе ћу да се старам. Склони смо заборавима великих уметника. Не треба заборавити да је Жанка Стокић прокрчила путању за достојанство глумачког посла.

ГЛАС: Знамо да је Жанка имала трагичну судбину, је ли положај глумица данас бољи?

БОШКОВИЋ: Захваљујући њој и Мири Ступици бољи јесте. Није сјајан, али вероватно се та привилегија, да се бавимо нечим што волимо и без чега не можемо, плаћа том ценом. Свака шуша може да прође поред вас, да вас нагази на ногу и да вам каже како је, осим што је ефемерно, потпуно и бесмислено то распеће вашег живота ако се бавите уметношћу, а нарочито уметношћу глуме. Али, то је крст који ми узимамо оног тренутка када решимо да се тиме бавимо, знајући да никада нећемо бити богати у том смислу у ком се данас говори о успеху. Али ћемо зато носити светлост у срцу и радост да сазнајемо свет кроз добру литературу, сопствену машту, мешање са другим људима, мишљењима и талентима. Да ли има лепше од тога, нисам открила.

ГЛАС: Како посматрате театар данас и младе глумце у њему?

БОШКОВИЋ: Буде ми жао и буде ме срамота што нисам урадила више, што се нисам потрудила да им обезбедим достојанственије постојање у уметности. Зашто се нисам борила против лоших ђака које данас плаћамо да би водили културну политику овако накарадно како се мени сада чини. Но, не мора ништа да значи, могуће да сам сасвим у криву. Жао ми је што они немају оне прилике које сам ја имала, и да се развијам и да неко о мени брине, да ми не дуне у једра сувише брзо и силно на почетку док моја плећа нису ојачала. Њих употребљавају по једној или две серије, а после тога их пусте низ воду да се баве рекламама и разним глупостима. Већина не ствара ансамбле. Имате позориште које суштински стари. Ми одлазимо у пензију, а више не примају људе који ће живети у позоришту, који ће са ансамблом расти у сваком смислу. Нема више ни магова театра какав је био Бојан Ступица и други који ће бринути о томе шта ко кад може да одигра и са којим редитељима треба да ради. Времена су се, кажу, променила и кажу да је све тржиште. Најдубље се не слажем с тим, мислим да ће тржиште, на овај начин како га они интерпретирају, убити културу, а шта после тога следи, то ћемо видети.

ГЛАС: Који је Ваш савјет младима који крећу путем глуме?

БОШКОВИЋ: Онај ко мора да се бави уметношћу, а таленат је распеће, тај нема избора. Кад немате избора, идете свим својим снагама онако како знате и умете и нека вам је Бог у помоћи.

Почистите испред својих врата

ГЛАС: Иако дешавања у свијету, пандемије, ратови, утичу на наш живот и често за већину свакодневних ситуација кривимо власт, систем или друге, јесмо ли ми ипак сами себи највећи непријатељи?

БОШКОВИЋ: Често, то могу да кажем из личног искуства. Не кривим никога доли себе саме, и све што имам да кажем, чак и онда кад нисам задовољна, кажем онима за које сам видела да су се огрешили о народ и језик и кажем им директно. Ако немам прилику да кажем директно, немам потребу да оговарам иза леђа. Почистите испред својих улазних врата, очистите најближи парк, своје ђубре проспите уредно, очистите своју кућу, будите љубазни према комшијама. Да десет дана тако раде сви, свет би цветао. Мислите шта можемо да учинимо за своју земљу и свој језик не на глобалном нивоу, него унутар оног простора који можемо да покријемо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.