Танасић: Повеља Кулина Бана - документ на старом српском народном језику

"Ово што је речено у погледу језика Повеље и природно је с обзиром на историјску чињеницу да је средњовековна Босна била српска држава са српским народом и српским језиком. Има и старијих потврда да су у Босни становници сматрани Србима", рекао је Танасић, поводом 834 године од потписивања овог документа.

Танасић, који је и дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске и директор њеног Института за српски језик и књижевност, напоменуо је да то данас неки у "сарајевској БиХ" заборављају, па га покушавају преобући "у бошњачке хаљине са српском круном".

"Управо у данашњем Сарајеву покушава се Кулинова повеља представити као споменик данашње БиХ какву је желе видети Бошњаци, што би сведочило о континуитету те државе и неког жбосанскогж језика са средњовековном Босном", навео је Танасић.

Према његовим ријечима, тврдње о неком "босанском језику" Кулинове повеље и да се у њој могу уочити особине "босанског језика", за озбиљне познаваоце су смијешне.

"Па на основу чега би уопште могао да се успостави континуитет данашње БиХ са средњовековном босанском државом и писмом? Такве тврдње могу се објаснити само као /не/научна фантастика, тачније као безочно фалсификовање и крађа туђе, овде српске, културне баштине", рекао је Танасић.

Он је упитао може ли се замислити да данас Турци својатају дјела старих грчких филозофа који су стварали на малоазијској територији, па дјело Светих Ћирила и Методија - као континуитет Османлија на Босфору?

А тај континуитет, каже Танасић, може водити само до деведесетих година прошлог вијека и "коњичким скоком" до пропалог Калајевог покушаја стварања посебне босанске нације и језика из времена аустроугарске окупације ових српских земаља.

"О каквом континуитету се ради говори и чињеница да ови који покушавају фалсификатима да жутврдеж своју историју, у чему би да присвоје и Кулинову повељу, не знају ни да прочитају датум њеног настанка", истиче Танасић.

У Сарајеву не знају да утврде ни датум настанка повеље

Он појашњава да у Сарајеву обиљежавају годишњицу Повеље 29. августа, а не знају да је у повељи 29. август по старом јулијанском календару којим су се Срби служили 1189. године и који је и данас на снази у Српској православној цркви /СПЦ/, у ствари 11. септембар по новом.

Танасић наводи да на крају Повеље пише да је написана на Усековање главе Светог Јована Крститеља 29. августа, а у Календару СПЦ види се да је тај свети дан 29. августа по јулијанском календару, али по новом то је 11. септембра.

"Они не знају кад је Усековање главе Светог Јована Крститеља по новом календару, померају га са 11. септембра по новом календару на 29. август, што не бива", каже Танасић.

Он подсјећа да Повеља почиње ријечима "У име Оца и Сина и Светог Духа", а тако је Кулин бан и завршава - призивањем Бога и држећи свето Јеванђеље: "Тако ми Боже помагај и сије /ово/ свето Јеванђеље".

Танасић наводи да је то формула коју познају и други српски писани споменици тог периода - на источнохришћанским духовним темељима на којима је изграђиван српски културни образац.

"Све то говори колико су они слободни у жоверавањуж своје утемељености.
Ипак, не треба бити наиван: ово је време свакојаких фалсификовања историје, па и фалсификати у вези са српском баштином могу да пролазе ако стално не раскринкавамо лажи. Јер ово је ждобар вакат ко образа немаж", истакао је Танасић.

Много доказа да је средњовјековна Босна била Српска, а повеља на српском језику

Танасић је подсјетио да је овај документ босански бан Кулин упутио дубровачком кнезу Крвашу /Гервасију/, да је сачуван у три примјерка, а сматра се да је оригинални примерак онај који се чува у Петрограду /Санкт Петербургу/.

Повеља је написана на латинском и на српском језику ћирилицом која је у то вријеме била званично писмо српског језика у средњовијековној Босни.

Танасић указује на сазнања српских стручњака да је ћирилица била званично или пословно писмо и на двору Немањину и да "није било другачије ни на двору Кулинову", те да је ријеч о упрошћеној старословенској ћирилској азбуци.

Према његовим ријечима, стручњаци за историју српског језика кажу да је у питању чист српски језик, старосрпски језик, а ријеч је о штокавској норми каква је и у језику повеља које су слате из Рашке у Дубровник.

Истакнути савремени историчар српског језика Виктор Савић истиче да је у погледу језика, писма и правописа овој Кулиновој повељи идентична Прва оснивачка повеља манастира Хиландара издата од монаха Симеона, раније великог жупана Стефана Немање на Светој Гори десетак година касније.

Годину дана прије њеног настанка, 1188. године, римски папа у писму дубровачком надбискупу Босну назива српским краљевством: "регнум Сервилие, љуод ест Босна" /српско краљевство, које је Босна/, а тако се Босна назива у низу папских повеља између 1187. и половине 13. вијека.

"Нема података о томе да су папе били необавијештени или нешто кривотворили у корист Срба", оцјењује Танасић.

Танасић напомиње да још у 10. вијеку наше ере византијски цар Константин Седми Порфирогенит Босну види као земљу у којој живе Срби, назива је "земљица" која је била у оквиру тадашње српске државе, са свих страна окружена том српском државом.

Ни питање народа који је у средњовјековној Босни живио није спорно, каже Танасић и додаје да је то засвједочено у документима гдје босански бан Нинослав у својој повељи издатој између 1214. и 1217. године своје поданике назива Србима.

"Има и старијих потврда да су у Босни становници сматрани Србима. Па и босански бан Твртко Први Котроманић крунисао се за српског краља српском круном Немањића у манастиру Милешеви, а Стефан Томаш био је последњи српски деспот и, потом, последњи краљ Босне", рекао је Танасић за Срну. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.