Тамара Драгичевић, глумица, за “Глас Српске”: Силванина туга ме подстакла да истражујем себе

Казала је то у разговору за “Глас Српске” глумица Тамара Драгичевић која у филму “Тома” игра једну од главних улога, улогу Силване Арменулић.

- У серији и филму “Мирис кише на Балкану” играла сам јунакињу необичне животне судбине у Сарајеву. То је било нешто посебно, али тај пројекат није био у центру пажње и остао је недовољно пропраћен - додала је она.

ГЛАС: Како сте Ви доживјели Силвану? Какав је био Ваш први додир са њеним ликом? Да ли сте раније слушали њену музику?

ДРАГИЧЕВИЋ: Знала сам неке њене песме. Моји родитељи нису много слушали такву музику, али Силванине песме су певане на прославама и рођенданима. И Томина и Силванина музика се слуша, у њој се ужива и она буди посебну емоцију. Нисам много знала о њеном животу. Када сам прочитала сценарио и када сам гледала њене интервјуе и слушала оно што је причала, стекла сам утисак да је то била судбина која је несрећно предодређена. Учинило ми се као да је она увек осећала то нешто. Чудно звучи, али ми се учинило да је слутила ту несрећу. Нека туга је у њој. Божански глас и стас, увек насмејана, а у очима су јој тежина и туга. Дивно је имати прилике да као глумац доживите да добијете такву улогу и мислим да се бавимо овим послом због оваквих улога.

ГЛАС: Филм је пробудио снажне емоције код публике. Судбине ликова нагнале су људе на мисли о властитим животима. Тако и Ви сваку улогу морате да проживите и у њу унесете властите емоције.

ДРАГИЧЕВИЋ: Тако је, поготово када покушавате да дочарате овакву судбину каква је била Силванина и када вам је то одређено тиме кога играте. Но, сваки лик је посебан на свој начин, моја улога у филму и представи “Игре у тами” и у “Војној академији” носе нешто своје. Такође, “Монтевидео” је обележио једно време и једну генерацију. У том филму сам имала мању улогу, а лик Силване је нешто што каријеру чини богатијом.

ГЛАС: Шта Вам је било најтеже док сте градили Силванин лик, да ли Вам је акценат био изазов?

ДРАГИЧЕВИЋ: У једном тренутку сам помислила да акценат може да буде пресудан да не добијем улогу. Заборавила сам да сам у “Мирису кише на Балкану” играла јунакињу која је говорила ијекавски и да ми је лако ишло иако сам тада још студирала. Ијекавица је у мојој фамилији присутна. Мој тата је из Брчког, мамин тата је из Вишеграда и Чајнича, а татина тетка је живела у Сарајеву. То су људи који су обележили моје детињство, а који су и даље део мог живота. Слушала сам њихове разговоре и блиска ми је ијекавица. И поред тога, размишљала сам како ће ми ићи. Важно је да су акценат и нагласак тачни, да не боду уши.

ГЛАС: У филму је приказано вријеме у којем су живјели људи који су оставили снажан печат у српском културно-умјетничком и јавном животу. Можете ли успоставити паралелу са данашњим временом, да ли је данас можда теже успјети у том свијету?

ДРАГИЧЕВИЋ: За кратко време много ствари се променило и свет се изокренуо. Ово није та држава и тог времена више нема. Тај сегмент филма у свима нама пробудио је сузе и емоције. Радили смо на томе да представимо то време као лепо, и Драган је то желео јер га везују најлепше успомене баш за тај период. Али све се много променило. Тада се квалитетније живело, спорије, сви су се више дружили, више се путовало, имали сте пријатеље у сваком граду. Све је било лако и повезано, а ни за чим се није јурило. Замислите време без мобилних телефона и друштвених мрежа. Све је цењеније било. Живим ово време, а некако као да сам живела и тада. Можда сам зато толико уживала радећи. Сваки пут када слушам приче маме, баке и родбине, уживам. Док сам била мала, могла сам да седим и да их слушам и увек су ми будиле у стомаку осећај и мисао зашто и даље не живимо тако. Имам посебну емоцију према времену почетка осамдесетих иако тада нисам била рођена, али ми је у грудима и срећа и сета, и туга и осмех када се помене то доба.

ГЛАС: Споменули сте брз живот којим данас живимо. Имате остварен пословни и породични живот. На који начин успијевате да балансирате поред свих изазова који Вам се намећу?

ДРАГИЧЕВИЋ: Тешко је. Тај микросвет који чине пријатељи који вам пријају, односно ваш мали круг великих људи је оно што нас одржава. Јака породица, везаност за њих и пријатеље је снажан ослонац. Али и поред тога је јако тешко, јер се од вас много очекује и тражи. Телефон вам звони много пута у току дана, ако се јавите, ви сте већ претрпани и почиње да вас боли глава. Ако се, пак, не јавите, неодговорни сте и неваспитани. Сви мисле да сви свакоме морамо да се јавимо и када бисмо угасили телефон и рекли: “Ја то не желим и не могу”, о мени или о било коме би се причало као о некоме ко није за сарадњу. И како наћи баланс? И даље трагам за тим. Некако успевам, али мора нешто да се жртвује и да испашта. Доћи до тога да будете са собом у балансу је велика ствар. И онда радите оно што вам прија, као што су путовања или кафа с неким ко ће вас опустити и улепшати вам дан.

ГЛАС: Шта бисте савјетовали младим глумцима који су на почетку?

ДРАГИЧЕВИЋ: Да буду стрпљиви, али да не мисле да ће неко отварати врата њихових станова и звати их. Нека раде на себи и негују оно што је њихово, посебно и јединствено, оно због чега су уписали глуму, што их издваја. Да то не крију, да се не утапају у масу, да индивидуалност и икс фактор који нас чини посебнима цене. Нека се не брину, јер таленат нађе свој пут пре или касније, али ипак не треба чекати, него стално радити. Нека узму ствар у своје руке, направе своју представу и играју. Бар сада у овом лудом времену то нам је могуће. Путем медија и друштвених мрежа можете да направите своју причу и да она буде уметност.

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период?

ДРАГИЧЕВИЋ: Радим у позоришту на новој представи, у “Атељеу 212” играм старе представе. Тренутно трају обнове представа након летњих одмора и пауза између две сезоне.

Позориште и филм

ГЛАС: Да ли Вам је позориште већа љубав од филма, ако то можемо да поредимо?

ДРАГИЧЕВИЋ: Позориште тражи присутност и више одрицања. Већ сам у позицији да радим оно што ми се допада и у чему уживам. Играње представа и термини захтевају да сте ту, али када се деси позоришна магија, то је непроцењиво. Свако играње је нешто ново. С друге стране, филм је нешто посебно и када се деси ово што се нама десило са “Томом”, то опет не може ни са чим да се пореди, тако да и даље обоје успевам да комбинујем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.