Сви великани културе који су нас напустили у 2016.

B92 02.01.2017 12:22

Можда је претjерано рећи да је 2016. најгора у историји, али нам је без сумње донијела много туге.

У години која је на самом измаку напустио нас је велики број великана домаћег глумишта, музике, умјетности и културе.

Драган Николић

Легендарни глумац Драган Николић умро је 11. марта послије дуге борбе са тешком болешћу.

Оставио је иза себе незаборавне филмске, позоришне и телевизијске улоге, по којима ће га памтити генерације на простору бивше Југославије. Већ након улоге у филму Живојина Павловића "Кад будем мртав и бео" било је јасно да је југословенска сцена добила нову фллмску звијезду. Бриљарао је у улози Џимија Барке, сезонског радника лабилног морала који изгуби живот, а да није нашао своје мјесто у друштву и у животу

Велику популарност донио му је лик Прлета из филмова и тв серије "Отписани" и "Повратак отписаних".

Ређале су улоге од вјечитих губитника, момака са маргина, паланачких сањара, ликова са сумњивих врхова и друштвеног дна, шармера на прву лопту, Николић је био глумац без кога се не може ни замислити домаћа филмска и позоришна умјетност, истакли су у Атељеу 212, у којем је играо од краја шездесетих.

Главне и споредне улоге остварио је у више од 80 филмова, између осталих, "Улога моје породице у светској револуцији ", "Бановић Страхиња" гдје је за улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном ареном у Пули 1981.

Добитник је свих значајних филмских награда укључујући Награду за животно дјело "Павле Вујисић" 2000. године. Био је ожењен глумицом Миленом Дравић, са којом је заједно водио шоу-програм "Образ уз образ" на РТС-у. За многе је Драган Николић био урбана легенда Београда, човјек који је на много начина био симбол престонице.

Сахрањен је 14. марта у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Мира Ступица

Славна глумица, коју су колеге прозвале "глумицом вијека", умрла је 18. августа у Београду у 94. години живота.
Рођена је као Мирослава Тодоровић 17. августа 1923. у Гњилану, као прво дијете у породици. Родитељи су јој били професори математике, који су радили у гимназији. Два брата, Предраг и Зоран, умрли су са свега двије и три године, а неколико година потом је рођен трећи брат - Бора.

У Гњилану је са четири године гледала и прву позоришну представу - "Бој на Косову" у извођењу неке путујуће трупе. Породица се касније преселила у Горњи Милановац, па у Аранђеловац, па у Београд, гдје се Мира Ступица препустила магији позоришта.

Глумила је на сценама у Шапцу, Нишу, у Народном позоришту и ЈДП-у, али и у Паризу и Москви. Као једна од највећих глумица са ових простора, играла је небројено улога од Настасје Филиповне, преко Петруњеле, до баронице Кастели.

Добитница је Добричиног прстена, Статуете "Јоаким Вујић", награде "Павле Вуисић", фестивала "Дани Зорана Радмиловића".

На великом платну дебитовала је у екранизацији романа "Бакоња фра Брне", почетком педесетих година прошлог вијека, а потом играла у филмовима "Јара господа" , "У мрежи", "Стојан Мутикаша", "Ханка", "Делије", "Крвава бајка", "Доручак са ђаволом". Посљедњи филмови били су јој "Седам и по" и "Парада".

Од великог броја ТВ остварења издваја се сигурно њена Кика Бибић из "Буквара", захваљујући којој су се многи описменили, а најмлађи је памте као Кристину Тробозић у "Отвореним вратима".

Иза себе је имала три брака са Мавидом Поповићем, Бојаном Ступицом и Цвијетином Мијатовићем. Како је говорила, период проведен са Ступицом био је и најплодоноснији у њеној каријери.

Написала је и књигу "Шака соли", која је имала неколико издања.

Имала је здравствену кризу минулог прољећа, када се због можданог удара лијечила на Неуролошком одјељењу Ургентног центра у Београду.

У јавности се посљедњи пут појавила у априлу прошле године на Дан Југословенског драмског позоришта. Кремирана је 23. августа на београдском Новом гробљу.

Бата Живојиновић

Легендарни "Валтер" умро је 22. маја у 83. години живота.

Рођен је у Кораћици под Космајем 5. јуна 1933. године. У каријери је одиграо више од 300 улога на филму, у позоришту и телевизији, од којих су многе антологијске, а његове филмове гледало је преко 10 милијарди гледалаца, чиме не могу да се похвале ни холивудске легенде. Да је био лијеп глумац, каже, "не би ни за хљеб зарадио", па на ту "карту" никад није играо. Био је "црнац и жена са фереџом", јер није бирао филмове и одбијао улоге, нити допуштао дублерима да га замијене.

Двапут је одбијан на Академији, а филмски деби остварио је у "Песми са Кумбаре" (1955, редитеља Радоша Новаковића) послије којег су се низале улоге Милоша Бојанића, Мирте, Булиџе... у којима је убијеђивао редитеље да филм без њега неће бити могућ. Био је представник несаломивог српског духа безобразлука и дрскости у границама допуштеног и као такав Бата је био жива историја српског глумишта.

Шездесетих се филмовима, попут "Козаре" (за коју је награђен у Пули) и "Битке на Неретви", устоличио као једна од највећих звијезда кинематографије бивше Југославије, али је зенит његове популарности дошао седамдесетих филмовима с тематиком Другог свјетског рата. Један од његових најпознатијих филмова из овог периода је "Валтер брани Сарајево", који је постигао велики успјех у Кини, гдје је Живојиновић још велика звијезда. Осамдесетих Живојиновић је пародирао своју слику акционог хероја улогама у многим лаким комедијама.

Живојиновић је два пута добијао Златну арену за најбољу улогу Фестивала у Пули - за филмове "Козара" (1962) и "Три" (1965). За филм "Трен" добио је награду на Међународном фестивалу у Москви 1978. Октобарску награду града Београда примио је 1972. Добио је Седмојулску награду СР Србије 1981. године, те више пута на фестивалу у Нишу. У августу 1993. награђен је Наградом за животно дјело „Славица" за своје улоге у југословенској кинематографији. Прије двије године, поводом 55 година умјетничког рада и 77. рођендана додијељено му је и највеће признање Југословенске кинотеке - Златни печат.

У посљедње двије деценије, практично од почетка вишепартијског живота у Србији, неколико пута је биран за посланика у Народној скупштини Србије као члан СПС-а.

Живојиновић је био иницијатор и оснивач Удружења филмских глумаца Србије, такође и директор филмског програма Слободарских свечаности у Сопоту.

Посљедњу улогу имао је у филму "Лед" из 2012. у ком је играо дједу Животија.

На овогодишњем Фесту додијељена му је награда Београдски побједник за животно дјело. Сахрањен је 26. маја у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Лола Новаковић

Позната југословенска и српска пјевачица Лола Новаковић преминула је 3. априла у 81. години живота.

Лола Новаковић рођена је 25. априла 1935. године у Београду. Изузетно популарна била је током шездесетих и седамдесетих година 20. вијека.

Као представница Југославије, 1962. године је са композицијом "Не пали светла у сумрак" освојила 4. мјесто на такмичењу за "Пјесму Евровизије".

Лола је званично почела своју каријеру 1957. када је примљена у Радио Београд као стални вокални солиста и исте године је са запаженим успјехом бранила државне боје на сајму у Лајпцигу. Тада је снимила прву плочу за дискографску кућу ДЕКА са пјесмама „Алиса у земљи чуда" и кубанским хитом „Babalu" на шпанском језику. Учествује на Опатијском фестивалу 1958. са пјесмом „Кућица у цвијећу", а 1959. одлази на турнеју по Блиском истоку и задржава се у Бејруту до љета 1960. По повратку у Београд одржава први солистички концерт у Дому синдиката, за који су улазнице биле распродате за два непуна часа. Лола је била први домаћи естрадни умјетник који је гостовао у Русији 1960.

На међународном фестивалу у Риму у љето 1964. осваја прву награду са пјесмом Душана Видака „Улица четири фонтане" и враћа се тријумфално у Београд. Ту Лолину побједничку пјесму у Риму и пјесму са Евровизијског фестивала 1962. „Не пали светло у сумрак" домаћа продукција никада није издала на плочу. Од 1963. до 1965. Лола учествује у дјечјој телевизијској серији „На слово, на слово" која је касније 1975. била поновљена. На међународном фестивалу Балканијада у Београду Лола веома запажено учествује 1964. Лолин хит из 1965. „Кап весеља" проглашен је пјесмом године.

Лола се 1.октобра 1966. удаје за Мила Јовановића од којег се разводи крајем 1970. и поново узима своје презиме Новаковић и враћа се домаћој сцени. У тим годинама, Лола односи побједе на многим домаћим фестивалима забавне музике, као и на фестивалима староградских пјесама и романси. Из овог периода остају хитови: „Марике", „Врати се", „Неко чека на мене", „Љуби ме", „Воли ме сад", „После мене", „После тебе", „Река суза", „Дуга топла ноћ", „Мисли на мене", „Бели багрем опет цвета", „Калемегдан", „Тише, тише", „Мој драги Београд", „Засвирајте виолине", „Не љубиш више као некад", између осталих.

Удајом за естрадног уметника Драгана Антића, Лола годинама бива мета домаће жуте штампе. Уморна од новинарских измишљања, који су је у једном моменту чак прогласили тајним агентом ЦИА, а другом приликом објавили наводну вијест да је Лола у руском затвору, засићена домаћим фестивалима, Лола Новаковић, на жалост своје милионске публике доноси одлуку да се повуче из умјетничког живота и, како сама Лола каже, не каје се због тога, јер заувијек остаје Прва дама домаће забавне музике, Балканска дива, Краљица евергрина, Умјетница над умјетницима.

Од 2000. године, осим што се понекад појављује на ретроспективним концертима, Лола је стални члан Позоришта на Теразијама у емисијама Радета Марјановића „Добра стара времена" чије представе гостују по градовима Србије, Републике Српске, као и у иностранству. По разним радијским и телевизијским студијима постоји око 500 тонских записа Лолиних пјесама које су изашле на око педесет албума.

На вјечни починак су је испратиле бројне колеге уз пјесму "Кап весеља" 6. априла.

Милорад Мандић Манда

Прослављени глумац Милорад Мандић Манда изненада је преминуо у 56. години, након што му је позлило на сцени током извођења представе 15. јуна.

Милорад Мандић Манда се родио у Београду 3. маја 1961. године.

Дипломирао је глуму на Факултету драмских умјетности у класи професора Владимира Јефтовића.

Након дипломирања је постао члан београдског дјечјег позоришта "Бошко Буха". Године 1989. је снимио више од 270 епизода емисије "Бајка за лаку ноћ" које су се емитовале на националној телевизији.

Од 1989. до 1995. је водио емисију за децу "С оне стране дуге", што га је уз Бранка Коцкицу, учинило једним од најпопуларнијих дјечјих глумаца и забављача.

Од 1995. је водио емисију "Више од игре" на РТВ Пинк.

Играо је у бројним српским филмовима. Најзапаженија улога му је у филму Срђана Драгојевића "Лепа села лепо горе".

Био је водитељ квиза „Узми или остави", који се приказивао на телевизији Б92, а водио је и квиз "Ја волим Србију", који се приказивао на Првој српској телевизији.

Сахрањен је 18. јуна уз пјесму "Несаница".

Маринко Маџгаљ

Глумац Маринко Маџгаљ преминуо је 26. марта послије тешке болести, у 37. години.

Маринко Маџгаљ роден је 1978. у Београду, а одрастао је у Котору.

Био је српски глумац, пјевач и телевизијски водитељ. Заједно са Огњеном Амиџићем био је члан музичког двојца Фламингоси. Са Амиџићем је водио и забавну емисију Ћао, Дарвине. Дипломирао је глуму на ФДУ 2000. године, у класи проф. Гордане Марић а играо је у Југословенском драмском позоришту, Народном позоришту, Звездара театру, Позоришту „Бошко Буха", Битеф театру и УК „Вук Караџић". Био је стални члан ансамбла Атељеа 212 од 2012. године.

Прославио се улогама у комедијама и комичним серијалима Црни Груја и Друг Црни у НОБ-у, те Рањени орао и Грех њене мајке.

У Атељеу 212 играо је у представама: Седам и по, Збогом СФРЈ, Свети Георгије убива аждаху, Август у округу Осејџ и Казимир и Каролина. Остварио је запажене улоге у представама Југословенског драмског позоришта: Шине, Хамлет, Говорница, Молијер, Како вам драго, Записи из подземља, Из јуначког живота грађанства. У Битеф театру играо је у Фејк порно, Факебоок, у Народном позоришту у Хасанагиници, у Мадлениануму у представи Доручак код Тифанија, у УК „Вук Караџић" у представи Сабља димискија, у Позоришту Славија у представи Превртач и у Дадову у представи Заједно сами. Играо у тв серијама: Певај, брате, На слово, на слово, Мој рођак са села, Грех њене мајке, Рањени орао, Не дај се, Нина, Црни Груја, Карађорђе и позориште, Лисице. Глумац је у августу прошле године хитно оперисан због проблема са панкреасом у Клиничко-болничком центру на Бежанијској коси, али се његово здравстено стање није побољшало.

Био је ожењен глумицом Дубравком Мијатовић са којом има ћерку.

Сахрањен је 29. марта на Новом бежанијском гробљу у Београду.

Јадранка Стојаковић

Кантауторка Јадранка Стојаковић преминула је 3. маја у Бањалуци након дуге и тешке болести у 67. години живота.

Рођена је 24. јула 1950. године у Сарајеву, у Босни и Херцеговини, студирала је Академију ликовних умјетности у Сарајеву, а музиком је почела да се бави обрадом севдалинки и извођењем пјесама Алексе Шантића и Десанке Максимовић.

Учествовала је на бројним музичким фестивалима бивше Југославије и била је велика звијезда југословенске шансоне. Њене пјесме попут "Све смо могли ми", "Што те нема" и "Има нека тајна веза" спадају у највеће музичке хитове на овим просторима.

Стојаковићева је радила и музику за дјечје телевизијске емисије, написала је уводну тему 14. Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. године. Од 1988. године живјела је у Јапану, до 2012. године, када се преселила у Бањалуку.

Посљедње две године провела је у Дому за старије особе "Иван Павао Други" у Бањалуци.

Сахрањена је 9. маја на бањалучком градском гробљу у Врбањи.

Љуба Поповић

Сликар Љубомир Љуба Поповић преминуо је 12. августа у 82. години живота послије дуге и тешке болести.

Поповић је био један од најцијењенијих савремених српских сликара, како у домаћим, тако и у међународним круговима.

Његов надреализам често набијен еротским мотивима био је и тема документарног филма "Love is eternal monster " пољско-француског редитеља Валеријана Боровчика.

Његова дјела се налазе у престижним галеријама, музејима и колекцијама широм свијета. Био је члан чувене умјетничке групе Медиале.

Рођен је 1934. године у Тузли, а одрастао је у Ваљеву, гдје је завршио основну школу и гимназију. Студирао је на Академији примјењених умјетности и Ликовној академији у Београду. Од 1991. је члан САНУ ван радног састава, али је касније био у конфликту са Академијом.

Након првог, двонедјељног боравка у Паризу, посвећеног највећим дијелом посјетама Лувру, учествовао је у неколико групних изложби у Београду. Године 1963. преселио се у Париз и од тада је радио, стварао и редовно излагао у Француској.

Са супругом Наташом има ћерке Адријану и Тијану.

О његовом дјелу писали су Ален Боске, Ален Жуфроа, Андре Пјер де Мандијарг и Патрик Валдберг, а касније и многи други аутори, међу којима Етијамбл, Жан-Кларанс Ламбер, Жил Нере, Густав Рене Хоке, Жан-Кристоф Баји, Жан-Луј Ферије, Изор де Сен Пјер, Ан Тронш, Саран Александријан, Мишел Еленбергер.

Радио је углавном велике формат, двије до три слике годишње.

Крајем прошле године Поповић је у Галерији РТС имао велику и изузетно посећену изложбу, која је уједно била и његова највећа изложба у главном граду Србије.

Поповић је био умјетник бритког језика и често је говорио и о односу земље према умјетности, али је сматрао и да култура умире у цијелом свијету - од Париза гдје је радио, преко Београда гдје је прву велику изложбу направио тек прошле године, до Ваљева гдје је основао Модерну галерију.

Сахрањен је 16. августа у Брђанима.

Есма Реџепова

Македонска пјевачица ромске музике Есма Реџепова преминула је 11. децембра у Скопљу у 73. години живота.

Есма Реџепова Теодосијевска названа је краљица ромске музике и по извођењу те музике је била позната у свјетским размјерама, а од 2013. носила је и титулу национаног умјетника Македоније.

Пјевачица, која је била популарна на балканском простору, током живота је одгајила 47 дјеце и учествовала у бројним хуманитарним акцијама.

Током каријере дуге 55 година учествовала је на врхунским свјетским музичим фестивалима и манфестацијама. Есма је, како се истиче, била прави музички амбасадор у свијету.

Одржала је више од 12.000 солистичких концерата у Македонији и у иностранству, а у дискографији Есме Реџепове је наведено 15 албума за домаће и свјетске продуцентске куће, као и да је сарађивала са еминентним светским музичким именима.

Сахрањена је 12. децембра у Скопљу.

Ото Лого

Познати вајар Ото Лого преминуо је у 4. јануара у 85. години у Београду.

Рођен је 15. августа 1931. године у Београду. У Суботици је завршио гимназију, а затим и Академију примјењених умјетности у Београду, на вајарском одсјеку. Остао је да живи и ради у Београду. Члан је био УЛУС-а од 1955. године, а 2007. је добио националну пензију. Ото Лого је аутор великог броја скулптура, биста и споменика. – Направио сам 1.215 скулптура, а од тога више од 500 биста. Урадио сам 32 јавно постављена споменика – говорио је Лого. Неки од најпознатијих радова су споменик Живојину Мишићу на Мионици и Споменик Јовану Цвијићу.

Сахрањен је 9. јануара у Алеји заслужних грађана.