Стихови и музика проткани духовношћу

Своја осјећања везана за божићне дане са нама је подијелио и књижевник Рајко Петров Ного.

- Погружени, тмурни, брижни, а опет јуродиво озарени, Срби носе бадњаке - са мало сламе у струк везане гранчице храстове - тек симболично да назначе оне моћне ритуале када се ишло у шуму да се „беру бадњаци“, па се убрани прислоне уза зид куће, увече свечано унесу и на огњишту прекрсте, па се подстакне ватра и скупи родбина да ујутро, на Божић, чека полазника да га заспу житом: колико варница, толико... а у сламом засутој соби мајка квоца, а деца пијучу, док не почне Оченаш и молитва. „Ту у свакој кући стоји црква једна“, писао је Алекса Шантић - казао је Ного.

Настављајући говор осврнуо се на слику Божића какву видимо у модерном добу.

- Ово што сада на Бадњи дан раде Срби, то је неки „артефакт“, нешто скоро вештачко, што би требало да представља стварно; пале кандила, иду на бденија и литургију; нововерци најдубље теменају, загледају фреске и иконе, слушају појање, стално се обазиру; све им се некако чини да нису са собом; хтели би да виде неки јасан Божији знак да је Бог с њима. „А Бог, као Бог, само ћути и гледа...“ (стих Матије Бећковића) - завршио је казивање Рајко Петров Ного.

Књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић подсјетила је на чувену пјесму „Претпразничко вече“ Алексе Шантића. Хабјановићева је аутор романа „Свих жалосних радост“, посвећеног Богородици.

- У мом роману описан је живот пресвете Богородице. Наравно, о Христовом рођењу писали су црквени писци попут владике Николаја, али то су били теолози, а не романсијери. У поезији има више мотива Божића - каже Хабјановићева.

Колико је Божић био инспирација композиторима указао је диригент Немања Савић, под чијом диригентском палицом годинама наступа хор Српско пјевачко друштво „Јединство“. 

- Настала су бројна музичка дјела посвећена Христовом рођењу, која су посвећена осмогласнику. Имали смо до сада више српских композитора почевши од Корнелија Станковића преко Јосифа Маринковића, Стевана Мокрањца до савремених композитора који се баве традиционалним црквеним напјевима који су засновани на канонски прописаним текстовима везаним за одређени празник - истакао је Савић. 

Међу савременим композиторима Савић је издвојио Слободана Атанацковића, који је радио композиције за већину значајнијих празника. Посљедње деценије 20. вијека Атанацковић је писао духовну музику у традицији Српског осмогласника.

- Један од интересантних композитора је и Вера Миланковић која је урадила цијели српски духовни календар, како је назвала своју збирку. Урадила је више од 40 композиција посвећених значајним празницима, а ту је заступљен и Божић - напомиње Савић.

Миланковићева у свом опусу има и тропаре рађене за хор, а Савић је подсјетио и на дјела композитора и диригента Војислава Илића.

Христово рођење је чест мотив у хришћанској умјетности од четвртог вијека. Умјетнички приказ Христовог рођења, које се слави на Божић, заснован је на библијским извјештајима из Јеванђеља по Матеју и Луки те на писаној и умјетничкој традицији. Хришћанска умјетност укључује јако велик број приказа Богородице и Исуса.

Међутим, те слике се формално битно разликују, иако је тема иста. Постоје разне умјетничке форме приказа Исусова рођења попут: мурала, илуминација, скулптуре, минијатуре, уља на платну итд. Величина варира од минијатура до приказа у природној величини. Често је и мотив изнад олтара у црквама, као комбинација слика и скулптура.

За вријеме готике, на сјеверу Европе прије него у Италији, на умјетничким дјелима повећава се блискост између Дјевице Марије и Исуса. Дјевица држи Исуса у наручју или га гледа. Примјер за готички начин приказа Исусовог рођења је олтарска преграда из француског града Цхартреса. Призор се одвија у просторији са застором и лежајем. Просторни односи су одређени варирањем висине рељефа. Жељела се показати веза између Богородице и дјетета Исуса. Док је у романици позадина била апстрактна равна површина (ликовна умјетност), сада је наборани застор. Рељеф је разведен у наборе и детаље. Планови су одвијају према напријед, од плитког до све вишег и вишег рељефа.

У 15. вијеку један од најчешћих приказа је сцена Богородице како клечи и моли се пред Христом у присутности Јосифа који се традиционално приказује као старац, често како спава. Понекад откида дио своје одјеће да покрије Исуса. Тај приказ се јавља око 1400. године, а има изворе из пјесама.

У вријеме барока појављује се на сликама и скулптурама богата игра свјетлости и сјене те контраста. Простор је дефинисан свјетлошћу и положајем ликова. Дијагоналном кретању супротстављају се хоризонтале. Инсистира се на живописности боја и тканина у које су обучени ликови. На слици Ел Грека, шпанског сликара из 16. вијека, свјетлост обасјава само неке дијелове, а други остају у тами. Главно занимање умјетника усмјерено је на однос свјетла и таме. Због њиховог сукоба ликови губе своје уобичајене размјере и чврстоћу, границе између њих и простора нестају, а обрисе одређује испрекидано измјењивање свјетлости и таме, а из положаја и кретања ликова и њиховог размјештаја произлази узнемиреност и покретност.

Најраније верзије

Начин ликовног приказивања Христовог рођења који су развили источни хришћани има најраније верзије највјероватније из Палестине у шестом вијеку. На сликама се појављује пећина, која је инспирисана пећином из Базилике рођења Христова у Витлејему, коју већ средином другог вијека спомиње хришћански филозоф Јустин. Богородица је приказана у лежећем положају, како се опоравља послије порођаја, Исус је поред ње, а Јосиф се одмара. Понекад се јавља и посебна сцена, гдје Христа купају једна или двије жене, од којих се једна зове Салома. Та сцена је заснована на раним апокрифним изворима.

Претпразничко вече

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку

Кандило баца и собу ми зари.

Сам сам. Из кута бије сахат стари,

И глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.

Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,

И слушам како грањем замрзнутим

У моја окна голи орах бије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.