Стеван Субић, стрип цртач, за “Глас Српске”: Тарзан и Конан су сан сваког цртача

Рекао је ово за “Глас Српске” Стеван Субић, стрип аутор из Зрењанина, о реакцијама публике на његов албум из серијала “Конан” објављеног за француског издавача “Гленат”, а који је почетком године преведен и на српски језик у издању издавачке куће “Макондо”.

- У јануару сам имао изложбу оригинала из “Конана” и “Тарзана” у Зрењанину. Планирајући изложбу, назвао сам јануар месецом стрипа у мом родном граду и то је било први пут да се тако нешто догодило у Зрењанину. Неколико седмица уочи објављивања књиге у Француској добио сам ексклузивно прве одштампане примерке, а копије које су ми стигле из Париза за изложбу биле су велика ексклузива, доступна само Зрењанинцима готово месец уочи објављивања у Француској - рекао је Субић.

ГЛАС: То је била нека врста дара родном граду?

СУБИЋ: То сам желео да поклоним мојим суграђанима, да месец стрипа у Зрењанину буде заиста посебан и велик, какав и заслужују. Зрењанинска јавност је то препознала и поздравила, што ми је нарочито драго.

ГЛАС: Уз Конана радили сте на авантурама другог варварског хероја Тарзана, чиме сте ушли у мали круг људи који су цртали оба класична јунака авантуристичког стрипа.

СУБИЋ: То је посебно искуство. Нарочито јер сам радио на таква два наслова истовремено. Стрипови о Тарзану и Конану су настајали од маја 2020. до јануара 2021. године и тих 140 табли, свака појединачно, има једнаку важност и тежину.

ГЛАС: Ваша цртачка верзија Конанових авантура, по сценарију Кристофа Бека, направила је важан одмак, како од осталих модерних верзија тог стрипа, тако и “Марвелових” верзија Конана. Рекло би се повратком базичним визијама овог јунака, насталим од стране његовог оца Роберта Хауарда?

СУБИЋ: Претходна решења “Конана” нису ме никада довољно задовољила као читаоца, увек ми је нешто недостајало. Не обавезно у цртачком смислу колико у том дизајнерском премда су се многи класици светског стрипа уписали у “Конанов” пантеон до сада. На самом почетку сам проучио Хауардове новеле и његовог изворног “Конана” те је мој дизајн природна последица тога. Када сам послао прве скице и табле стрипа сви у редакцији су били усхићени и до краја рада на албуму нисам имао ниједну примедбу, коментар или захтев. Препуштени су ми текст и табле са одрешеним рукама. Остало је историја.

ГЛАС: За разлику од домаћег тржишта, које је у читалачком и издавачком смислу у огромној мјери окренуто свјетским ауторима, колонија српских и регионалних стрип аутора у иностранству, посебно у Француској, Италији и САД, постаје све већа и утицајнија.

СУБИЋ: Људи се помало заносе бројкама. Бројеви у западним земљама су већи, у смислу броја људи који се тамо баве овом или сличним уметностима. Код нас тај број и није превелик, штавише, али су људи, ја и моје колеге, својом марљивошћу и љубављу, том посебном страшћу постигли да се ето и ми као земља, регион, рачунамо у том смислу. Поједине старије колеге су оствариле глобалан утицај, неки други су велика имена у Француској или Италији, а опет међусобно свако на неки свој посебан начин. Сви знају одакле долазим. Ако то испрва није јасно, брзо то сазнају. Важно је знати да сам свуда добродошао, више него поштован и као такав одговоран да представљам своју земљу, нашу културу и државу. Чисто да и сам не заборавим, па ето нека остане објављено у вашем издању, током ове године ће ми бити објављена три различита нова наслова, независно један од другог, у Италији, Француској и САД.

ГЛАС: Како је текао Ваш лични пробој у иностранство и када сте осјетили да сте признати и препознати као умјетник на великим стрип тржиштима?

СУБИЋ: То и није нешто на шта сам обраћао пажњу. Публицитет. Било је пуно тога, од награда до наслова око којих су се окупљали читаоци широм Европе, али тек ове године сам тога силом прилика постајао свестан услед тих огромних бројева људи и густих редова у којима су стрпљиво чекали на посвету. Од Лила на крајњем северу, преко Париза и околних градова до самог југа и Нице. До тада све сам доживљавао као рад и сопствени потпуни ужитак. Цртање је нешто у чему као чину и процесу у потпуности уживам, предајем се томе и не размишљам о свему што произилази из свега касније. Тако је било и на почетку те 2015. године када ми је објављен први стрип и када се појављујем на европској сцени, што се није променило ни до данас. Добар глас далеко се чује. Није му потребна помоћ.

ГЛАС: Прије неколико седмица потписали сте за “ДЦ”. Шта очекујете од тог договора, јер је јасно да је уз “Марвел”, у питању једна од највећих издавачких кућа на планети, али и крајње озбиљна индустрија када је посао у питању, често несклона експериментима?

СУБИЋ: Догодило се нешто што се не догађа често а то је да као први посао у САД, као аутор, будем ангажован од једног од два светска гиганта. “ДЦ” се не шали са својим кадровским решењима, нарочито не са габаритима оваквих пројеката који је један од три, можда и најважнија за њих, јер је подједнако важан и за сам филм “Бетмен” и филмску серију која му следи. Радити са фантастичним глумцем какав је Паул Дејно након генијалне изведбе Ридлера у последњем “Бетмену” нешто је што остаје као важно место у каријери. Радимо на серији готово свакодневно, размењујући идеје и зидајући узбудљиви историјат једног од два највећа непријатеља Бетмена – Ридлера (што ће бити објављено у серијалу “Riddler: Year One”). Светска публика имаће прилику да се гости плодовима сарадње између Паула и мене већ од октобра ове године

ГЛАС: Који стрипови и аутори су Вас привукли прво као читаоца, а потом и формирали као аутора?

СУБИЋ: Често ми постављају исто питање и ја немам одговор. Мој је случај атипичан. Као малац сам гледао стрипове, мање их читао. И то само оне на које сам наилазио, а то су тада били изданци “Бонели” продукције, присутни свуда. Нисам био окружен људима или другарима који су читали стрипове па да око тога правимо неку важну ствар тако да сам заправо све време проводио у цртању и бављењу стриповима сам, за себе, након играња или школе. Престао сам потпуно да цртам са 18 година и након девет година почео испочетка. Те 2009. године, стрип нисам видео ни издалека скоро деценију као ни било шта што има било какве везе са цртањем, нисам познавао никога ко има било какве везе са стрипом нити ме је то занимало. Све је стасавало чисто, нисам никада прецртавао нити се угледао на било кога, радио сам за себе не осврћући се. Напротив, тек након 30. године живота сам листом откривао да су постојали великани, који су обележили уметност којом се бавим, када сам већ имао потписан професионални уговор са “Бонелијем”.

ГЛАС: Колико уз професионалне и приватне обавезе данас стижете читати и шта Вас инспирише у стваралачком процесу?

СУБИЋ: Нажалост стрипове готово да и не читам, нити их гледам. Све мање и мање имам времена за то, али не само због обавеза или живота ван уметности већ због тога што више пажње дајем књизи, филму, позоришту. Ту се налази инспирација и простор за искорак, за уживање као и истинско учење. Постоји анегдота око Бате Стојковића у којој он одговара на питање због чега не долази на остале представе у свом Атељеу 212, речима: “То би било исто као када би сте питали машиновођу због чега не одлази да гледа возове након што му се заврши смена”. Да ли је то наш великан рекао или није, не знам, али ја, иако волим да пратим своју уметност и простор у коме настаје, ипак немам довољно времена да јој се ваљано посветим. За сада је тако. Пуно тога имам да урадим, нема се времена за све.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.