Шта нам је оставио Лауш: Живот прође, генијалност никад! (ВИДЕО)
БЕОГРАД - Познати српски глумац Жарко Лаушевић - Лауш преминуо је у 64. години послије кратке и тешке болести. Датум и мјесто сахране биће накнадно саопштени.
Каријера Жарка Лаушевића била је каријера коју би сваки глумац пожелио, било да је играо главну улогу или епизоду, Лаушевићеви ликови редовно су улазили у антологије најбољих глумачких остварења. Већ 1982, са 22 године, добио је прву филмску улогу и од тада је сваке сезоне имао неку филмску, телевизијску или позоришну премијеру, преноси РТС.
Рођен је 19. јануара 1960. године на Цетињу. Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду, а био је члан Југословенског драмског позоришта.
Улогом у филму Прогон дебитовао је на филму 1982. године. Исте године остварио је значајне улоге у филмовима Савамала и Директан пренос. Велику славу доживио је са једном од главних улога у ТВ серији Сиви дом (1984).
Играо је улоге у више од 20 филмова и телевизијских серија, међу којима су: Шмекер (1985), Свечана обавеза (ТВ) (1986), Догодило се на данашњи дан (1987), Официр с ружом (1987), Браћа по матери (1988), Бој на Косову (1989), Оригинал фалсификата (1991), Боље од бекства (1993), Кажи зашто ме остави (1993), Нож (1999).
Послије више од деценије паузе враћа се на велико платно улогом иконописца Саве у филму Тајна нечисте крви (2012). Након тога, ниже улоге у филмовима Смрдљива бајка (2015) и Сенке над Балканом (2017), гдје тумачи принца Ђорђа Карађорђевића.
ТВ публици представио се 2018. године маестралном улогом Аћима Катића у серији Корени. Играо је и у Државном службенику (2019-2020), Име народа (2020), Александар од Југославије (2021), Калкански кругови (2021), Време зла (2021), Лето кад сам научила да летим и Хероји (2022) и Хероји Халијарда, гдје тумачи Косту Јовића (2023).
Добитник је бројних награда почев од Златне арена у Пули за најбољу мушку улогу у филму Официр с ружом, 1987. године, "Цара Константина" у Нишу исте године, као и награда Град театар и "Зоран Радмиловић" за улогу Кањоша Мацедоновића (1989), власник је Гранд-при Наиса (2016) и Златне антене (2019).
Живот као на филму
Жарко Лаушевић у својој књизи као почетак трагичних догађаја који су га снашли означио је извођење представе Свети Сава у Југословенском драмском позоришту 31. маја 1990. године. Било је то гостовање Народног позоришта из Зенице са представом по тексту Синише Ковачевића, у режији Владимира Миличина.
Лаушевић је тад био у зениту популарности и у представи је играо насловну улогу, за коју је добио Стеријину награду 1990. у Новом Саду, али и многе друге. Послије тога Лаушевићев живот постао је пакао. Припадници Српског омладинског блока и Српске светосавске странке који су прекинули представу, почели су да прогањају Лаушевића, прекидали су му представе, чекали га испред стана, пријетили смрћу њему и његовој породици.
Прекретница у његовом животу је 31. јул 1993. године.
Жарко и његов пет година старији брат Бранимир, звани Мили, нападнути су од групе људи у близини једног подгоричког локала. Том приликом је Жарко из свог пиштоља усмртио двије особе, а тешко ранио једну.
Осуђен је на 13 година затвора због двоструког убиства. Пресуда је, након жалби, потврђена 1994. године. Казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу. Након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998. године, изречена му је казна од четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране. Будући да је у том тренутку већ издржао 4,5 године, пуштен је на слободу. По изласку из затвора напустио је земљу и отишао у Њујорк.
Међутим, Врховни суд Црне Горе је, по жалби тужиоца 30. марта 2001. године, ту одлуку о казни преиначио и изрекао казну од 13 година затвора. Трећег јула 2009. године, саопштено је да је Лаушевић ухапшен у Сједињеним Америчким Државама због боравка у САД без визе и да се разматра његова екстрадиција Србији по међународној потјерници која је расписана 2002. године на захтјев Трећег општинског суда у Београду. Суд у Њујорку донио је ипак одлуку о укидању притвора Лаушевићу.
Сегменте из живота, Лаушевић је преточио у књигу Година прође дан никад, која је објављена 2011. Другу књигу Све прође па и доживотна посветио је свом животу у затвору, а 2022. објавио је и трећу књигу Падре идиоте.
Лаушевић је помилован 29. децембра 2011. године, а српски пасош уручен му је 1. фебруара 2012.
О његовом животу направљен је филм Лауш по идеји, сценарију и у режији Бранке Бешевић Гајић, чија је премијера одржана у фебруару 2014. године, а телевизијска публика ових дана прати серију Пад која је инспирисана животом Жарка Лаушевића.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
