Снажна прича академске сликарке Нине Бабић: Цртежи обојени сузама и љубављу мајки

У ситуацији из оне непожељне стране живота, на чију помисао свака жена у другом стању, осјети страх и немир, да се њена беба роди пријевремено прије неколико мјесеци нашла се академска сликарка из Бањалуке, Нина Бабић. Колико снаге и стрпљења у том тренутку треба да се скупи у једном човјеку, сувишно је писати. Природну снагу коју свака мајка носи у себи, у Ниниом случају ојачао је још један живот у њој, живот умјетности. Тако је почела њена прича кроз цртеже, "Room with a wiev" о другој страни мајчинства.  Када је на почетку седмог мјесеца трудноће родила своју кћерку Даницу и дане проводила у вртлозима неизвјесности Бабићева је слушајући откуцаје срца на монитору жељела само једно, да све буде како треба и прође што прије. Али те звукове, друга страна њеног бића, чула је као позив на стварање. И тако Одјељење гинекологије, постаје њен атеље, а мајке у истој ситуацији модели.

Послије мјесец дана, Нина и Даница су дошле кући и из дана у дан су заједно све снажније, а док је беба спавала, она је искористила прилику да за наш лист прича о свом искуству, новом циклусу који је већ дотакао срца многих, јер су одмах након настанка имали своју "изложбу" на "Фејсбуку".

- Ово искуство је било врло значајно за мене, као умјетницу, мајку и жену. Прво суочавање са емоцијом коју носи свака жена када на свијет донесе нови живот, а затим околности под којима се то десило. Пријевремени пород доноси са собом много компликација које тек треба да процесуирате а све је једна велика непознаница. Као жена која је такође и умјетник мислим да ми је то само додатно продубило сав тај доживљај. Тешко ми је одвојити та два појма, појам мајке и умјетника, јер читаво моје биће пролазило је једно стање у којем није било јасних емоција - прича Бабићева објашњавајући да је  стварање било логичан слијед.

Цртежи су, како каже били у сврси филтера, прочишћавања свих доживљених емоција.

- Цртеж је за мене претеча свега и врло битан фактор у мом стваралаштву, али ни фактор окружења у ком сам се налазила није ми дозвољавао да експериментишем са техникама. Циклус садржи двадесетак изабраних радова, а процес рада још траје. Радим на сликама које ће финализовати овај рад - казала је сликарка срећна што се изложба на неки начин десила у самом процесу рада.

Драго јој је да је много људи видјело цртеже у настајању, прије традиционалног галеријског приказа овог циклуса.

На сваком од њих утиснуто је безброј њених и туђих страхова, патњи, надања, сједињених у исту жељу, да њихова дјеца буду добро.

- Сваки човјек има своје начине како се ослобађа ненаданих стресних искустава. Па тако и ја имам свој алат у рукама. Нема ту сабраног размишљања, то је инстинкт, нагон, гдје ваше биће тежи за мјестом гдје се осјећа сигурно. Тако сам и ја одабрала своје сигурно мјесто, умјетност.  Све емоције се јасно могу осјетити, јер су радови настали у тренутку проживљавања тих емоција. Нисам ја то процесуирала у мислима и срцу па да тачно имам јасну слику шта радим. То је просто изашло из мене као сирова емоција, без анализе и промишљања, зато се људи могу и повезати са мном кроз цртеже, јер једина права умјетност је она искрена  - истиче умјетница.

Познато је, додаје да већина људи, тежи срећи као неком апстрактном облику емоције.

- Мишљења сам да се срећа и супротно од ње, не могу одвојити. Стање духа гдје пролазимо кроз емоције љутње, повријеђености, несреће врло су значајне за човјека. Тада из нас произилази оно најискреније, најрањивије у нама. Тада смо немоћни да се изборимо са тим на рационалан начин па прибјегавамо само оним стварима које нам емоције диктирају. Тада смо најотворенији. Па ми је некако и логично да су најснажнија умјетничка дјела настала у тим стањима. Било да говоримо о ликовној, музичкој или књижевној умјетности. Заједничка ствар у свим најснажнијим дјелима је истина. Људи препознају истину, она дотиче најтананија чула посматрача. У тузи нема лажи, туга је чиста, искрена, човјек је рањив, а ако је тај човјек умјетник онда се он кроз своје стваралаштво бори с тим. Зато су та дјела снажна, јер приказују умјетникову емотивну борбу, а нема ништа чистије од тога - сматра Бабићева.

Како сазрева и сагледава своје стваралаштво схвата да је све што  је до сада радила, било у служби умјетности.

- Није то било промишљено, умјетност је неодвојиви дио мене. То је моје средство изражавања. Не одстоји циљ само, одстоји  процес, који је у већини случајева значајнији него сам резултат. У моментима стварања не размишљате о коначном циљу, него сте присутни у процесу, тако када дођете до краја процеса циљ се сам искристалише - нагласила је она.

На крају разговора са Нином Бабић, закључак се исписао сам. Она каже да је основни и једини циљ у њеном стваралаштву,  да подијели своје искуство са посматрачем, да посматрач покуша доживјети дио њене интиме и дате ситуације.  Она то није морала да каже. То нам је свима јасно.

Захвалност мајкама моделима

Већина жена са којима је боравила у болници су се по први пут сусреле са умјетником и самим стваралаштвом.

- Када сам први пут поставила питање да ли би ми дозволиле да их цртам, мислим да нису то схватиле озбиљно. Међутим како сам кренула да радим тако сам свједочила дивним реакцијама тих мајки. Занимљиво је што иако се нисам бавила портретом него њиховим цјелокупним бићем, али оне су тачно видјеле себе и све шта су проживјеле и шта проживљавају. Неизмјерно сам им захвална што су ми допустиле да уђем у њихову интиму и што су ми дозволиле да забиљежим њихове емоције. Када сагледам сваку од њих, јасно ми је да су у тим моментима чиниле велики дио мене и без њих ови радови не би могли бити ово што јесу - нагласила је сликарка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.