Слободан Владушић, књижевник, за “Глас Српске”: Све што се не уклапа у владајући наратив насилно препуштено забораву

По владајућем наративу, Срби су једини кривци у тим ратовима и цела наша историја сада се реинтепретира тако да може да подупре такву политичку одлуку.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Слободан Владушић, осврћући се на сам контекст очувања културе сјећања у данашњем времену.

- Оно што се не може уклопити у владајући наратив, то се насилно препушта забораву, кроз различите механизме брисања или хотимично искривљених тумачења - додао је Владушић.

ГЛАС: Сматрате ли да посвећеност стварању квалитетних дјела и филмова може да допринесе интересовању за историјске чињенице и њихову тачност?

ВЛАДУШИЋ: Уметничко дело које за грађу користи историјске догађаје не може и не сме да замени историју, иако се таква замена историје фикцијом данас дешава. Уметност, међутим, може да одржава интересовање за неки период, за историјске догађаје и историјске фигуре. У том смислу, сасвим је разумљиво зашто се и данас с правом тематизује тема холокауста - да би ова историјска трагедија остала у сећању људи.

ГЛАС: Да ли бисте, рецимо, свој роман “Велики јуриш” могли да замислите у облику филма или серије?

ВЛАДУШИЋ: Већ неки од првих читалаца мог романа имали су утисак да би од овог текста могао да се направи добар филм или серија. Ја лично о томе нисам размишљао, али не бих имао ништа против да се тако нешто догоди. Лично, скептичан сам према таквој могућности, из једноставног разлога: овај роман се не уклапа у владајући наратив. 

ГЛАС: Шта бисте Ви рекли да је посао једног књижевника или његова дужност? Схватају ли сви тежину ријечи које пишу?

ВЛАДУШИЋ: Мој професор Славко Гордић је у једној својој књизи написао да су писци некада имали судбину, а данас само каријеру. Томе се нема пуно шта додати. Укратко речено, мислим да је дужност писца да буде интелектуално поштен, а то значи да има судбину. 

ГЛАС: Како коментаришете негативне стране односа јавности према нобеловцу Петеру Хандкеу?

ВЛАДУШИЋ: Одлука да се Нобелова награда додели Петеру Хандкеу потпуно је разоткрила на који начин се данас третира књижевност и какав је интелектуални профил доброг дела тзв. глобално етаблираних писаца. Проблем са Хандкеом је био у томе што сте имали једног значајног, светског писца, који је у ратовима деведесетих година на територији бивше Југославије заузео интелектуално поштену, што значи принципијелну позицију. Када заузмете такву позицију, онда вам се одједном такав рат учини нешто другачији него што га преносе главни медији на Западу. Тако постајете политички некоректни и разбијате консензус лажи који настаје тако што се сви који говоре лажу, јер имају неку корист од лажи. Зарад те користи постају спремни да издају захтев за интелектуалним поштењем, односно захтев да се говори истина без обзира на цену. Захтев који су, да додам, испунили још и Асанж и Сноуден, или Харолд Пинтер.

ГЛАС: Како је то утицало на саму Нобелову награду?

ВЛАДУШИЋ: Хандке је на тај начин постао политички некоректан, а у систему где се популарност, каријера, материјална и симболичка добит деле на основу степена политичке коректности, то значи да је постао одметник, безмало злочинац. Чињеница да је и обичан човек, који се за књижевност не брине пуно, знао да је Хандке заслужио да добије Нобелову награду за књижевност, али да је неће добити зато што је одметник, показала је баналну истину да су је 95 одсто оних који су је добили од пада Берлинског зида па наовамо, добили зато што су пристали да лажу или су пристали да ћуте и да не ометају друге у лажима. Књижевна вредност је за добијање Нобелове награде за књижевност постала колатерално, споредно и небитно, јер се награђује активно или пасивно савезништво у политичкој коректности, а не оне жврљотине на папиру. Тако се Нобелова награда за књижевност, изолујући Хандкеа, разоткрила као Нобелова награда за политичку коректност, међу онима који нешто пишу. Дајући “Нобела” Хандкеу, организатори покушавају да сакрију ту чињеницу, но не сумњам да ће наредни добитници наставити низ који је Хандке привремено прекинуо.

ГЛАС: Како коментаришете овдашње нападе на Хандкеа?

ВЛАДУШИЋ: Мени је то, искрено речено, било врло смешно. Критичари Хандкеа из ових крајева одавно знају да је њихово да ћуте и слушају, или да евентуално понављају оно што им се каже са Запада. На том ћутању, слушању и понављању изграђене су њихове тзв. регионалне каријере. Другим речима, одавно су они пристали на то да се ништа и ни за шта не питају. Како им је сада пало на памет да се они нешто питају у вези са Нобеловом наградом, мени то заиста није јасно.

С друге стране, интимно разумем глобалне критичаре Хандкеове Нобелове награде: то су људи који су продали своје достојанство зарад успеха, а онда су видели да је човек који је сачувао своје достојанство - Хандке - ипак успео. Како да их то не разбесни? И како да то, нас остале, не засмеје?        

ГЛАС: Недостаје ли нам квалитетна књижевна критика и уопште, права критика позоришта, књижевности, филма и музике? И како то да промијенимо и поправимо?

ВЛАДУШИЋ: У неолибералним друштвима која више не морају да се доказују бољим од комунизма постоји реална опасност да се уметност сведе на политичку коректност или на пуку робу. Ја као писац сматрам да захтев за комерцијализацијом уметности не мора бити нужно кобан за уметност, будући да сложени имагинарни свет још увек може стати у комерцијалну форму. Само се од тзв. књижевника тражи да буде мало бољи писац. Са друге стране, политичка коректност је по дефиницији једноумље. Данас и најосредњији писац добро зна о којим темама треба да пише ако жели превод или стипендију, а које треба да заобиђе. Ако би уметност постала само политички коректна и само комерцијална, онда се критика своди само на проверавање идеолошке исправности дела, или само на рекламу производа. И ништа више од тога. Да ли ћемо имати критику, зависи, дакле, од тога да ли ће међу критичарима бити људи као што су Хандке, Сноуден или Асанж. И да ли ће бити медија који ће бити заинтересовани да штампају те људе.

ГЛАС: Припремате ли нешто ново на пољу писања?

ВЛАДУШИЋ: Да, радим на четвртом роману. Када ће и да ли бити готов, то још увек не знам ни сам.

ФИКЦИЈА И ИСТОРИЈА

ГЛАС: Да ли је писање фикције о историји и историјским чињеницама нека врста терета или можда обавезе онога ко се томе посвети?

ВЛАДУШИЋ: За мене је писање историјске фикције пре свега било уживање, и то велико уживање. Разлог за то је чињеница да “Велики јуриш” није тек једна дугачка прича, већ један велики имагинарни свет. Држати тај свет у својој глави, живети у њему и поистовећивати се сваког дана са различитим јунацима, који доживљавају рат и живот на потпуно различите начине, све то чини живот романописца веома интензивним и веома богатим. Тим пре што у стварању тог имагинарног света морате врло интензивно да проживите бројна искуства људи који су постојали, ратовали и патили у том периоду. Они тако на неки начин постају ваши пријатељи у прошлости. И то врло добри пријатељи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.