Слободан Видовић, академски сликар, за “Глас Српске”: Циљ рада умјетност ослободити окова

Овако је разговор за “Глас Српске” започео академски сликар Слободан Видовић, говорећи о изложби “Vertical Painting & HD” која ће у сриједу у 12 часова бити отворена у Салону бана Светислава Тисе Милосављевића у Банском двору.

- Ова изложба у овој варијанти, овако проширена за нове, али и старе и рециклиране радове је први пут у Бањалуци пред публиком. На ову варијанту сам се одлучио у посљедњи моменат јер послије Београда и дужег времена, готово цијела изложба отишла је од мене у руке колекционара те је ово била баш шанса да сагледамо њену најновију верзију - додаје Видовић.

ГЛАС: Шта ХД одредница у контексту ове изложбе представља и како интегришете технологију у сопствени умјетнички израз? Колико Вам је уопште важна?

ВИДОВИЋ: “High Definition” је наша заједничка крилатица, да тако кажем, коју смо проф. Никола Шуица из Београда  и ја осмислили као наставак или неки продужени дио ове изложбе. Технологија као појам јесте од најранијих радова присутна на неки начин, а нарочито од 2011. и изложбе “Vip Car Park”, изложбе “Vertical painting” из 2014, “Zero” из 2017. године па онда  наравно мог највећег пројекта до сада “State/Stanja” из 2020. године. Након тога долази изложба “Vertical Painting & High Definition” сад 2022. и 2023. године. Тај појам је битна повезница  у мојим радовима. Могу премијерно да најавим да радим још два пројекта за ову годину у којима ће такође технологија играти битну улогу, а то је изложба нових слика “Yugoslav Air Base Željava/Bihać” која ће бити премијерно представљена у београдској Галерији “X Vitamin” у септембру и једне изложбе коју радим с двојицом колега из Бањалуке под називом “Крајишници гдје ћемо на прело/Неки нови свијет”, такође у Београду у октобру у Галерији “СањаЈ”. Интегрисање технологије у рад бих упоредио с клинцима, с дјецом која су рођена сад у овом данашњем дигиталном времену и нама који смо рођени и одрасли у аналогном времену. Мислим да се одговор сам намеће, сигуран сам да ће читаоци разумјети. 

ГЛАС: “Апокалиптичност струјеће треће деценије 21. вијека доноси збуњену сведеност: одлике стваране културе преносе несигурности једнако појединачне и колективне судбине” реченица је коју Никола Шуица наводи у тексту о Вашој изложби. Да ли је свако  вријеме пуно несигурности и на свој начин носи обрисе апокалипсе?

ВИДОВИЋ: Обриси апокалипсе су одувијек ту и присутни су, а готово свака генерација мисли да је то баш сада. Наравно, постојали су свијетли моменти и године, али готово увијек нам се чини да је то баш сада, а с обзиром на то шта нам се дешавало од 90 тих - или посебно сад посљедње три године - ко може да каже да то није сада?

ГЛАС: Спремност дочаравања за умјетника јесте поглед уназад. То је некако и дио суштине свих врста умјетности. Какав је Ваш поглед уназад био приликом стварања ових радова?

ВИДОВИЋ: Довољно је рећи да сам изложбу поставио за пола сата , а онда…. Дошао је један мој друг и колекционар, који ми је указао на неке моје сумње у поставци, тако да смо из трећег или четвртог пута тек поставили изложбу. Још једном се показало да ипак сам аутор не може бити објективан при самој поставци своје изложбе, ма како био сигуран у то и да је увијек добродошла коректура или мишљење колеге, кустоса или чак неког из публике.

ГЛАС: Да ли је стварање умјетности могуће потпуно ослободити окова?

ВИДОВИЋ: То и јесте циљ и оно чему ја тежим, али колико је могуће и реално, не знам, да ли у животу, раду или генерално. Цијели живот и рад послије академије и касније каријеру посвећујемо томе да изађемо  и ослободимо се. То је најважнија мисија умјетности и посла којим се бавимо. Сопствене стеге су ту наравно на првом мјесту, па тек онда друштвене, моралне, политичке.

ГЛАС: Спас из невоља друштвене стварности је нешто што Никола Шуица помиње у тексту посвећеном изложби, осврћући се и на раније умјетнике. Шта је данас спас из невоља друштвене стварности и шта умјетност у том смислу може да учини?

ВИДОВИЋ: Умјетност је више од тога. Хтјели ми то или не, али кад смо на изложби, концерту, балету, представи или биоскопу, ми као да смо у тих неколико сати ван садашњег свијета и потпуно у имагинацији умјетничког.

ГЛАС: Поједина дјела рађена су као триптих, а на њима су издвојене сива, црна, бијела и жута. Какву улогу жута има у тој комбинацији и симболише ли неки бијег од учмале (сиве) реалности, као контраст?

ВИДОВИЋ: То што су поједина дјела рађена као триптих није ништа посебно, јер ја их често рециклирам и некад премјештам, ако су дуже вријеме код мене. Жута се појављује као контрапункт или тај машински дио, да тако кажем, као дио метала, амбалаже или ознаке, дизајна. Машине, индустрија, саобраћајни знакови или авио-индустријски дизајн одувијек су били елементи које сам користио у свом сликарству, на разне начине и на разним материјалима - платно, уљана боја или акрилик, церада, папир и спреј, пигмент или емајл. То ме одувијек интересовало и постало дио мене или заштитни знак у мојим радовима. Чак у сликама у којима имам пејзаже, призоре, фарме или хале, фабрике. То се увијек може осјетити и наслутити.

Вођење

ГЛАС: Када је ријеч о цјелокупној изложби, и свему што сте исказали и намјеравали да искажете, каква очекивања имате од прихваћености код публике и туђе интеракције с дјелима?

ВИДОВИЋ: Немам посебно нека велика очекивања од публике, иако већина ових радова није виђена. Мени је најбитније да то виде неке млађе генерације, а посебно студенти с академије и архитектуре. Намјеравам и да урадим бар два вођења са студентима кроз изложбу. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.