Слађана Зрнић, глумица, за “Глас Српске”: Опсесивна страст гута усамљене душе

Овако је разговор за “Глас Српске” започела првакиња Народног позоришта Републике Српске, глумица Слађана Зрнић, говорећи о припреми представе “Госпођица”, која ће премијерно бити одиграна сутра у 20 часова у Народном позоришту РС, а у којој она глуми Рајку Радаковић, главни ли­к познатог романа Иве Андрића. Представу је, према адаптацији Вање Ејдус, режирала Ђурђа Тешић.

- Имам повјерење у њу као у редитеља, и када ми је послала адаптацију коју су радиле она и Вања Ејдус, ја сам се одушевила. Онда смо готово цијелу годину потрошиле на истраживању Госпођице и на размјени мишљења - додаје она.

ГЛАС: Како сте се припремали за рад на лику Рајке Радаковић и за оживљавање свега што она јесте на сцени?

ЗРНИЋ: Она је интригантна и заиста је част и срећа када глумица добије прилику да игра Госпођицу, поготово кад знате да нема пуно драматизација, односно да постоји званично једна драматизација, Фотезова. Ја сам била одушевљена адаптацијом коју су створиле Вања Ејдус и Ђурђа Тешић. Знате да је добар знак када прочитате и одмах видите све. То је била одлична полазна тачка. Преко љета смо интензивирале рад, дописивале се, причале, радиле на сценама и ја сам у процес ушла заиста припремљена. Процес је текао дивно, одабрала је добре, талентоване, вриједне и радне глумце. И само је требало да се препустимо, што и јесмо. Наравно, постојао је страх умијемо ли ми да испричамо ту причу, јер ко је читао “Госпођицу”, зна да је тај роман предиван, али комплексан. Што се представе тиче, узбуђена сам и у некаквом сам повишеном стању. О “Госпођици” знам доста тога, али када почнем да причам о њој, не знам гдје ми је почетак, а гдје крај, па је ваљда најбоље да представа сама од себе говори и то што смо направили.

ГЛАС: У процесу грађења и изучавања њеног лика, шта бисте рекли да је, у ствари, њена трагика?

ЗРНИЋ: Што се процеса тиче, говорила сам и колегама, мислим да имам опсесију која се зове Госпођица, као што је она имала опсесију према новцу, материјалном и дубљем мотиву, а то је, као што Андрић каже, “њена једина жеља је да освети оца”, односно да исправи неправду коју он доживи. Она као дјевојчица од 15 година на своја плећа ставља велики терет, очев аманет. Она само у томе види све и пропусти да живи живот. Е, ту је трагика античких размјера.

ГЛАС: Она није карактеристична тврдица, није описана и грађена као одређени тип. Њена опсесија дјелује као потпуно препуштање искрености према себи, на граници лудила, јер је опсесија сама по себи лудило.

ЗРНИЋ: Када се прочита роман и када крене да се поставља на сцену, све вас вуче да је, због тих њених принципа, видите као злу, а она то није. И то је оно што смо морали да урадимо, да бранимо Госпођицу, да браним њене принципе, да вјерујем у тај лик, да проналазим у себи нешто што тај лик носи да бих могла да изнесем. Да покушам да разумијем тај Андрићев лик који је предиван, божанствен и некако опасан, али, прије свега, говори велику истину. Опасан је, прије свега, зато што такви људи нас окружују. А с друге стране, катарзичан је, јер када гледате “Госпођицу”, видите докле та опсесија може човјека да доведе и у којем правцу. Каже Андрић у роману: “Ја прије, ја послије, ђаво дође по своје”.

ГЛАС: “Свака истинска, велика страст тражи самоћу и безименост”, исто каже Андрић осврћући се и на њу и на многе у тадашњем Београду. То је читав њен лик, и одрастање, те на крају скончавање, сав њен пут опсесије довео је до потпуне самоће.

ЗРНИЋ: Опсесија обузме човјека, тада изгледа као да своје срце држите у руци и стежете, не дате никоме и не желите да дијелите, јер вас та опсесија испуњава и пуни. И заиста сам схватила, радећи на представи, колико човјек може да зађе у те нивое душе, психе и свијести, да то заиста постоји, да може да се деси, само је заиста питање да ли је то прави пут и гдје је граница. Страст је важна у нашим животима, када се нечим бавите, мора постојати страст која вас испуњава, која има сврху. Нема половичне и калкулаторске страсти. Посвећеност идеји, циљу, огромно одрицање и рад, све то су основе живота, али нашу вољену Госпођицу је та страст прогутала.

ГЛАС: Колико је њен лик, у ствари, приказ развоја друштва описаног у Андрићевом роману ка овоме данас? Није ли много сличних опсједнутих људи међу нама?

ЗРНИЋ: Андрић је био савремен, актуелан и модеран. И на неки начин предвидио је оно што ће се у људској психи дешавати касније. А то је негдје и Ђурђина полазна тачка била, поготово што се тиче материјалног и овог неолибералног живота који водимо и у који улазимо. Постоји ту више тема, и управо једна од њих је то како ће свијет остати без свега, како ћемо бити робови камата, диктата банака, лихвара. То је то, само што је то сад легализовано. И све је то Андрић тако добро осликао кроз тај лик и она је заиста путоказ како не би требало, али с једне стране, ви њу разумијете, саосјећате с њом зато што она говори истину.

ГЛАС: Када говоримо о Госпођици, њена опсесија штедњом исто није имала границе, јер њена штедња није била сакупљачка - она је штедјела и према себи. Лишавала се емоција, као и ствари. Била је шкрта према себи.

ЗРНИЋ: Да, јер не можете бити опсједнути и опсесивни на парче. Штедњу и тврдичлук она не види тако, она то види као прави пут, јер онда има право да каже: “Ако сам нешто приштедјела, и од себе сам откинула”. Не може на парче, јер онда сте лицемјер, а она није лицемјер.

ГЛАС: Зато је лако читаоцу или гледаоцу да саосјећа с њом или да је разумије.

ЗРНИЋ: Разумијемо је јер је овај роман божанствен.

ГЛАС: Андрић у једном дијелу романа пише како тврдице не воле шалу и прибјегавају јој у нужди. Она сама знала је некад да се нашали како има рђаво срце. Тад би на себе била љута због помисли да су том срцу можда потребни лијекови, а на крају је скончала управо од тог рђавог срца.

ЗРНИЋ: То је она потискивала. И њена природа, која је само нарушена са 15 година, је у суштини добра природа. Зато је срце и страдало јер, вјерујте, да је стварно имала лошу нарав, поживјела би она сто година. Она је све то дубоко потискивала, дубоко у себи носила и негдје наслућивала и знала да то како она живи, можда ипак није тако добро, али страст не бира.

ГЛАС: Смрт на крају била је као у грчу. Тако је и живјела, јер потискивање и себе и свега око себе је у ствари нека врста грча.

ЗРНИЋ: И грча, а и огромног притиска - зато је срце и пукло.

ГЛАС: “И ако нас нико не превари, преваримо се сами”, исто тако каже Андрић. Да ли је она преварила себе у намјери да испуни завјет?

ЗРНИЋ: Она је саму себе преварила и она то пред смрт и схвата. И наравно, човјек најчешће сам себе највише превари. Ствар је у томе да је она трагички јунак, и околности су биле такве да баш није могла све сама. И на крају, човјек и не може све сам, без обзира на то  што је њој Андрић дао мисли “слободна и сама”, ту има и много ироније. И није човјек слободан кад је сам. Зато је тај роман племенит, без обзира на то што ми на сцени гледамо једну антијунакињу.

ГЛАС: Зашто ће ова “Госпођица” бити успјешна, према неком Вашем осјећају?

ЗРНИЋ: Никад се не зна да ли може да буде успјешно или не и мислим да се тиме никада не треба ни водити. Оно што могу да гарантујем нашој публици и читаоцима је да смо ми пришли апсолутно свим срцем, капацитетима, знањем, занатом и душом. Комплетан ансамбл заиста је схватио о чему причамо, дивили смо се Андрићу и поштовали и мислим да је то прва степеница за успјех. Некоме ће се допасти, некоме неће, али не можемо промашити. Мислим да је прича испричана. То је било најбитније, да публика, када изађе с представе, схвати о чему се ради управо због те адаптације и због тога што ријетко ко то поставља. И мислим да смо ми у томе успјели. И да додам, ниједна улога, па тако ни главна улога не може се направити без партнерства. Андрић је написао сјајне ликове који граде Госпођицу, ту су њена мајка коју игра Наташа Иванчевић, Јованка коју игра Сњежана Мишић, Бојан Колопић игра дајџа Владу и Ратка, Данило Керкез Рафу, Павле Павић газда Весу, Белинда Стијак Карменситу. Музичари Анастасија Марић и Марко Ковачић уживо свирају и стварају непроцјенљиву атмосферу. Сви смо све вријеме на сцени. То је ансамбл представа, потпуна цјелина, и ако успије, то је заслуга свих.

Адаптације

ГЛАС: Зашто бисте рекли да, на крају, постоји тако мало адаптација Андрићевих дјела, како “Госпођице”, тако и других?

ЗРНИЋ: Зато што је роман јако тешко пренијети на сцену. Зато се школују драматурзи и зато постоји драмска књижевност, па писац напише драмски текст. Увијек је тешко и ризично један роман, поготово такве Андрићеве романе, који су пребогати детаљима, емоцијама и мислима, пренијети на сцену. Мислим да овом представом и с те стране радимо велику ствар.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.