Слађана Зрнић, глумица, за “Глас Српске”: Чувајмо породицу, јер је извор љубави и живота

Рекла је то глумица Слађана Зрнић у разговору за “Глас Српске” говорећи о љубави, друштвеним приликама, театру и улози Рајке Радаковић, за коју је у протеклих годину дана добила много награда. 

- Ми се претварамо у Госпођицу, немојмо то да дозволимо - додала је она.

ГЛАС: Представа “Госпођица” обиљежила је годину иза нас. Освојили сте многе награде. Како посматрате успјех овог комада?

ЗРНИЋ: То је нешто што се ријетко деси. “Госпођица” је за мене мало чудо. Посљедњих десет година размишљала сам о “Госпођици”, али нису се поклапале коцкице. Онда кад сам одустала од ње, она ме је пронашла. Била је то шанса која се не пропушта. Рајка Радаковић ме импресионирала. У тај процес смо сви ушли чистог срца и амбиција. Наше једино очекивање је било да испричамо причу, јер је тешко поставити роман на сцену. Код подјеле глумаца било је битно да то буду глумци који ће ући у причу и испоставило се да је сваки глумац који је у тој представи заволио ту врсту приче. Када смо направили представу знали смо да имамо комад који ће вољети и публика и наша бранша. Тако је и било. Освојили смо више од 20 награда, а мени је ово најнаграђиванија улога. 

ГЛАС: Да ли је Андрић име које привлачи публику у театар?

ЗРНИЋ: Наравно, прије свега зато што га готово и нема на сцени. Ова прича коју је написао много је важна. Она покрива много сегмената данашњег друштва. Од дјевојчице која је добила аманет од оца и једне суве душе у коју се претворила, преко околности у БиХ у оно вријеме и околности данас, до неолиберализма који нас осваја и у којем се ми као народи Балкана налазимо. Зато је важна “Госпођица”, али најважније је да је то емотивна представа. Публика је жељна емоција. С друге стране “Госпођица” има и духовитих елемената који такође кореспондирају са публиком. 

ГЛАС: Човјека погоди њена туга.

ЗРНИЋ: Да, Андрић је то написао маестрално и драго ми је што смо продужили живот роману. Буде ми драго кад ми средњошколци које сретнем у граду кажу да сада боље разумију “Госпођицу” и да их је представа мотивисала да прочитају роман.

ГЛАС: Ви сте глумица сезоне у Народном позоришту РС. Како посматрате продукцију у својој матичној кући? Шта би по Вашем мишљењу могло да побољша рад театра у будућности?

ЗРНИЋ: Тежак је задатак бити управник НПРС. Сви претходници су дали неки свој допринос који је омогућио да ово позориште буде то што јесте, добро позориште. Са управницом Дијаном Грбић ствари су кренуле добрим током у продукцијском и креативном смислу. Такође копродукције које се раде су значајне и за нас и за регион. Међутим, тешке су околности у којима управник треба да води театар. Идеја има, способних људи има, али је потребан новац. Имамо изузетне глумце и у посљедњим сезонама видимо да је публика жељна позоришта. Послије короне пуне су сале. Публика је спремна да дође у позориште, али и на било који други културни догађај. Е сад ми публици треба да пружимо више. Међутим, не можемо више из ентузијазма да дајемо. Новац је основа. Имамо симфонијски оркестар, опере, представе, наши глумци доста снимају, запошљавају се млади људи, заиста смо организам који добро функционише, али финансијска инјекција мора да постоји.

ГЛАС: Ентузијазам је опао и због суженог буџета за културу.

ЗРНИЋ: Јесте, то је нешто што је непредвидиво. Удружења која су ван институција дају све од себе да би у некој малој средини нешто направила, а онда им срежете буџет и шта сад ти људи да раде. Заиста се мора знати колико новца иде за удружења, колико за институције. Требало би да буде издвојено три пута више од овога до сада. Ово сужење буџета није био добар потез, доста је деморалисало људе. 

ГЛАС: Никако да схватимо да култура превазилази границе држава.

ЗРНИЋ: Тако је, 21. вијек је, а ми нисмо изашли ван регионалних граница. Срећом имамо копродукцију са Словенијом и Србијом, али то треба да иде ван региона. Једина гостовања у дијаспори су у Бечу, али то није довољно. Имамо шта да понудимо и требало би да људи који држе новац схвате да се један народ издваја културом, знањем и образовањем. Једино тако вас могу схватити озбиљно. Рецимо са “Госпођицом” смо се лансирали на висок ниво. Али треба ићи даље. Треба надиграти “Госпођицу”. 

ГЛАС: У једном разговору сте рекли да је позориште оаза здравог разума и да је то мјесто на којем се говори истина. Колико су људи спремни да чују истину? Је ли лакше живјети са ружичастим наочарама?

ЗРНИЋ: Лакше је живјети са ружичастим наочарима. Људи се боје истине, стрепе од ње, зато што ако је нешто истина, тешко је исправити назоре и свјетоназоре. У 21. вијеку проблем је суочавање са истином и у свијету и код нас. Јер истина ослобађа. Кад схватите истину и то да можда нисте били у праву - ви сте на добитку, јер идете даље и постајете бољи човјек. Позориште је оаза истине. Зато што у позоришту кад чујете информацију која је истина ви је и доживите, јер вам је жив човјек пласира. Свака представа је симбол слободе говора, свака има поруку која вашу предрасуду додирне и притисне. Велики људи су написали нешто што је истинито и довољно је само да позориште буде у оквиру слободе говора, истине и емоције. Оног тренутка када се врши пресија то није добро ни за кога, ни за народ, ни за државу. Позориште мора да буде бастион здравог разума. Суштина је у томе да вас натјера да размислите.

ГЛАС: Играте у представи “Челичне магнолије”. Једна од тема комада је женска солидарност. Колико је данас важна женска солидарност? 

ЗРНИЋ: Идеја представе је женска солидарност, али ријеч је прије свега о људској. Као борац за женска права сматрам да је феминизам отишао у потпуно лијеви покрет и изгубила се подршка људском бићу. Данас свако на свачему зарађује па тако неко и на феминизму зарађује. Оно што је за мене важно јесте породица, као јединица друштва. Солидарност у породици. Људска солидарност влада међу женама у овој представи. Ово је амерички комад који на духовит начин описује шест жена и њихове породице. Дивна, духовита, емотивна представа, за коју ће бити тражена карта више.

ГЛАС: Понекад нам изгледа да је жена жени вук?

ЗРНИЋ: У праву сте кад кажете да жена жени некад зна да буде вук. У “Челичним магнолијама” нема тих вучица, то су жене које препознају када треба бити добар, када се треба борити за некога и понудити помоћ. И мушкој популацији ће бити занимљиво да виде како се жене довијају хумором и духовитошћу да преброде губитак важне особе. 

ГЛАС: Током протекле године били смо свједоци многих дешавања свјетских размјера, али и локалних. Како човјек да преживи и сачува здрав разум?

ЗРНИЋ: Бити искрен према себи, сагледавати истину и читати, али не медије, рекламе, трендове, “Инстаграме” и “Фејсбуке”. Читати књиге, разговарати са људима и избјећи замку да сам ЈА центар свијета. Егоизам и нарцизам је преовладао у посљедњих десет година, као и култ вође, култ важне личности, култ познатих особа из непознатих разлога. То су медији направили, то је и урађено да бисмо били слуђени. Али нисам ЈА центар свијета, не окреће се земаљска кугла зато што ЈА постојим. Кад ту врсту егоцентризма почнемо да чистимо из свог људског бића и окренемо се природи, кренемо да учимо из природе бићемо мирнији и моћи ћемо сагледавати ствари са праве стране. Често чујемо то: МИ смо посебан народ, ЈА сам посебна особа. Кад то ЈА склонимо са стране и кад видимо да нам је човјек преко пута огледало, тад може доћи до боље колективне свијести. Кад схватимо да не треба да трошимо много на гардеробу да бисмо показали да смо неко, него да уживамо у животу, да сређујемо свој простор, да водимо рачуна о себи и природи.

ГЛАС: Потпуно смо занемарили природу.

ЗРНИЋ: Тако је. Ево узмите примјер Бистице, гдје је рођен мој отац. То село сада нестаје од аутопута и рудника. Тамо људи пате. Морамо имати емпатију према тим стварима, да се ослободимо тог ЈА и да научимо да слушамо друге људе шта говоре. 

ГЛАС: Тужно је да не видимо човјека поред себе.

ЗРНИЋ: То је зато што живимо у времену у којем вас друштвене мреже тјерају да будете познати и да имате мишљење. Али не морате имати мишљење о свему. Саслушај, анализирај, али покушај да оставиш простор за себе. Има много депресивних људи, а ми од свог ЈА не видимо те људе и онда се чудимо кад се нешто деси. Ријеч НЕ спашава живот. Кад кажеш некоме НЕ већ си у напретку. Треба храбрости, ми је имамо, али лакше је побјећи у страх и мислити да нема наде. Не дај на себе.

ГЛАС: Љубав је главни човјеков покретач, али изгледа да је љубави све мање око нас. Као да је обезвријеђена. Како да љубави вратимо вриједност? 

ЗРНИЋ: Дружењем, више дружења мање телефона. Позвати пријатеља у шетњу, поразговарати са особом у продавници, у банци. Склонити телефон, путовати па било то 40 километара од Бањалуке, 400 или 4.000 километара. Разумјети и прихватити себе. Кад се почнемо чистити од негативних ствари које нас окружују, бићемо спремни да дамо љубав, а самим тим и да је примимо. 

ГЛАС: С обзиром на то да је вријеме празника, која је Ваша порука читаоцима?

ЗРНИЋ: Вјерујте у слободу и истину. Укључите мозак. Не бојте се емоција. Будите захвални на оном што имате и све ће бити у реду. Желим да кажем нашој публици и читаоцима да ће све бити добро... све ће бити добро. Фокусирајте се на породицу, она је извор љубави и живота.

Ријеч године

ГЛАС: Крајем године у свим државама па и код нас бира се ријеч године. Шта би била Ваша ријеч године?

ЗРНИЋ: Моја ријеч године је дефинитивно “Госпођица”.

Књиге

ГЛАС: Споменули сте књиге. Шта Ви читате?

ЗРНИЋ: Тренутно читам “Подстанара” Филипа Грујића и Крешимира Мишака и његов “Свијет какав сте заборавили да живите”. Књиге су ми утјеха од свих животних проблема и топло препоручујем свима да читају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.