Сјећање на Дина Дворника: Глума му је била досадна, али је од малих ногу "вртио свој филм"

У једном интервјуу из 1989. године говорио је о односу према глуми, свом издвајању из масе, као и о музици која је, како је рекао, одувјек заузимала прво мjесто у његовом животу.

Од малих ногу си пред камерама; прво си снимао с татом Борисом Наше мало мисто, затим Човјек и по, па си нешто радио у позоришту и тако редом. По свему судећи, изгледа да ти је било суђено да одеш у глумце - шта мислиш о томе?

"Ма, какви, мени је то крајње досадно и нехумано. Сећам се кад се репризирало Мало мисто да сам био збуњен дечаком, који је онако мршав и неугледан, што на екрану игра сина мог оца, а то сам био ЈА, преноси б92.

Било ми је пријатно и лепо видети себе, али на томе се све и завршавало... а и почињало. Дружио сам се са децом из школе па ми је било угодно да причам о филму и неким њима недоступним стварима: знаш оно, кад су сви они уважавали моје мишљење. Али, кратко је потрајало.

У том нашем силном дружењу пратио сам њихова понашања и покрете, па сам се трудио, из све снаге, да не будем као они. Успио сам у томе, чини се, и више него што сам желио. Значи: почео сам да се издвајам, а то већина људи не подноси; с друге стране, ја опет нисам желио да будем као остали свијет; морам се макар по нечему разликовати. Од малих ногу сам вртио свој филм. Досад ме никад није изневерио, надам се да неће ни убудуће!"

Како су те вршњаци прихватили; више као глумца, сина Бориса Дворника или као свог "обичног" пријатеља - без посебног педигреа?

"Можда су се неки с времена на вријеме, осјећали мање вриједним од мене, али лично никад нисам умишљао да сам нешто бољи од њих: не фурам комплекс ни више ни ниже вриједности. Овакав сам каквог ме мајка родила; не могу се сад нешто напрасно мјењати.

Знам само да је цијела школа стално буљила у мене не би ли схватила шта је у мојој глави, али никад то нису могли да докуче. А ја сам уијвек тачно знао - шта се мота по њиховим мислима и мозговима. То ми је било крајње забавно, а уједно олакшавало ми је цијелу ствар, јер сам знао шта од кога могу очекивати. Лудо сам се забављао.

Заиста, искључиво сам се дружио са дјецом коју сам осјећао; знаш то је оно кад осјетиш жели ли ти неко добро или зло. То шесто чуло, интуиција, ваљда тако некако се зове, код мене је јако изоштрено. Ни данас ме није напустило; тачно знам с ким могу да имам добре вибрације, а ко ће ме негдје зезнути".

Послије Малог миста колико си још дуго "кокетирао" с глумом?

"Мислим да нисам још пуно губио вријеме глумећи. Играо сам у Човек и по, опет с оцем. Затим у некој драми, прије пар година, и ваљда по нешто у позоришту. Мислим да је то све! Мајко моја, како ми је све то било досадно; да полудиш?!

Наша кинематографија је сасвим без маште; све се нешто мотају око ратних догађаја, села или сличних неинтересантних збивања и догађања. Да, стварно нам је кинематографија у озбијној кризи. Гледај: ми, осим Кустурице, никога више немамо, а после свих силних пљувања и блаћења, оговарања и нападања која је човјек претрпио, сигурно је да смо и њега изгубили.

Кажем ти, све што вриједи оде нам добровољно или ми потирамо - и то баш људе који би нам итекако могли помоћи! Шта ћеш, ваљда смо такав народ, рођен да уништава, блати и гађа фекалијама све оно што може да изађе из неког нашег влашког (читај: сељачког) клишеа".

Не мислиш ли да си мало преоштар у критиковању: уосталом, какву би ти улогу волио да одиграш у неком од наших виђенијих филмова?

"Ја - оштар? Чини ти се? Могао бих ја још пуно ружних истина да изнесем у јавност, али нећу; није то мој посао. А што се тиче улоге, која би била по "мојој мјери", е морао бих мало да размислим...

Прво би фабула морала бити крајње савремена. Значи; да се све дешава данас, без оног јуче или сутра. Такође, тај филм би - за подлогу - морао имати добру музику, пуну брзог ритма; не, не мора бити функy роцк - може бит било шта, само да нема везе с новијом музиком јер би ме било срам од самог себе!

Али, сва срећа па нисам довољно компетентан да одлучујем шта, како и где - барем што се филма и камере тиче - иначе би ту било свега и свачега. Онда би млади више седели код куће и гледали ТВ, али никад се не зна зашто је неко зло добро, па нека буде и цела ова моја "жвака" управо тако схваћена и прихваћена!

Кажем ти: радим увек оно што волим Тако, богу хвала, певам и свирам - а биће да то једино и знам, и да сам само ту компетентан да износим своје мишљење.

Још давне 1972. године сам, у оквиру сплитског Дечијег фестивала, победио песмом Звонка Шпишића. Посли тога сам, опет, ишао у Загреб на неко такмичење. Нормално, био сам најбољи, не мораш ме то ни питати јер ћу се сад мало сам хвалити!

Сва та гужва око мене, ти аплаузи, сцена, људи, фоторепортери, новинари - једном речју, СВЕ ми је то баш пријало. Одлучио сам још тада: само МУЗИКА и ништа друго, може имати почасно прво место у мом животу...

Тако је било, тако је сада, али и биће! Сећам се добро пубертета; рецимо, кад је требало одлучити, бацити коцку, на неки нормални посао или на ово чиме се данас бавим. Филинг ме повукао ка музици и - мислим, ма тврдим, нисам погрешио! Праве вредности увек испливају на површину; тако ће бити ваљда и са мном?!"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.