Сјећање на Ану Радмиловић живјеће у њеним дјелима
Београд - Српска књижевница и новинарка Ана Радмиловић, кћерка Зорана Радмиловића, преминула је изненада у 43. години.
Ана је овај свијет напустила у уторак, пред поноћ, након краће и тешке болести.
Младост је провела углавном на Врачару и у Цавтату, завршила Дванаесту београдску гимназију, студирала глуму у Новом Саду, дипломирала на улогама слуге Степана (Женидба и удадба) и Ане од Клева (Хенри и његових осам жена), али се није посветила глуми, него новинарству и писању. Већ низ година била је запажени извјештач о догађајима са Косова.
Објавила је књиге "Залажем се за лаж" (2009, приређивач текстова свог оца Зорана Радмиловића), као и узбудљиву, смијешну и тужну прозу "Кад је свет имао бркове", псеудодокументаристички роман "Тезге, пумпе, у брдима манастири". Писала је за многе листове и иза себе има више од двије хиљаде текстова, извјештаја, интервјуа и колумни.
Љубав и поштовање према свом оцу Зорану Радмиловићу често је истицала. Била је љута што га је наше друштво доживљавало као "кафанског човека" јер је, како је говорила, он био нешто потпуно друго.
- Мој отац био је веома образован, прави интелектуалац, погађало ме је што су га спуштали на ниво кафанског човека. Када је умро, преселила сам се у његову радну собу коју смо звали раденичка, и тамо затекла латинске, старогрчке, шпанске, немачке речнике и разну другу литературу. Био је веома студиозан, тако да је идентификација са Радованом III погрешна, добар глумац који је сјајно одиграо једног малограђанина, али приватно није био ни налик њему - истицала је она.
Ана је причала и томе колики понос, а колики терет јој је доносило славно презиме.
- Веома сам поносна на њега и разумљиво је да ми не смета. Пошто се врло брзо сазна ко ми је отац, верујем да су људи због тога мало блажи према мени и мање ми замерају неке ствари. Можда није тако, већ ми се само чини, међутим, мени је лепше да верујем у то. Осећам се сигурније ако мислим да ме људи некада мало поштеде своје љутње зато што сам му ћерка - говорила је она.
Ана је свог оца у књизи "Кад је свет имао бркове" описала као пјесму или књигу, "као неко заједничко сећање".
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
