Шербеџија: Било би нам боље да нисмо у Европи

На Дан устанка у Хрватској, 27. јула, некад највећи републички празник, прославио је 67. рођендан, а дочекао нас је на Светог Илију на Брионима као какав насмијани живахни и растрчали младић, са оним својим очима небоплавим које као да нису од овог свијета. Раде Шербеџија, глумац, пјесник и боем који је седамдесетих био најпопуларнији Југословен послије Маршала Тита, уз још само неколицину спортиста-олимпијаца. Само Раде је био лијеп и млад, а сви остали - само млади.

Онда су дошле деведесете и Раде је отјеран из Загреба, па и из Београда, а у Сарајеву је са све три стране проглашен за издајника. Отишао је у бијели свијет и из Лондона, а потом из Лос Анђелеса, стизале су вијести о великим успјесима и великим ролама наше једине праве и велике холивудске звијезде, али су стизали и интервјуи и писма његова, која су звучала као Андрићев Ex ponto и носила сав онај Овидијев очај изгнанства са Црног мора.

И онда су га привукли Бриони, гдjе су кадгод, на „оним пленумима”, падале главе као легендарне Титове мандарине и гдjе су потом, у новој држави, многи трбушасти хрватски генерали и политичари открили да одједном знају и воле да играју тенис, јер га је некадашњи Титов генерал Туђман веома волио.

Поново сте на мору. Јесте ли затворили круг? Од оне почетне, ваљда младалачке фасцинације старим рибарима и потребе да се буде на мору, углавном љети, у „сезони”, кад су љепше од мора и четинара мирисале – дјевојке...

Па, мени је некако сасвим логично да људи, рођени у планинама или равницама у којима сам ја растао - обожавају море. А Јадранско није тешко обожавати, јер је најљепше море на свијету. Био сам фасциниран морем, још кад сам као млад глумац, са 18 година, одлазио на Дубровачке љетње игре. То је било краљевско вријеме за умјетност.

Некако су се почеци ваше каријере поклопили са оним специјалним статусом који су умјетници имали у социјализму. Ако ништа друго, оно бар велику популарност, славу и поштовање, док тадашње посљератно друштво још није стигло да потоне у потрошачки менталитет?

Тих касних шездесетих, Дубровник је био свијетла позорница и свјетска, и европска, и југославенска... У то су се вријеме дружили глумци из цијеле бивше Југославије. Из Србије су ту били Љуба Тадић, Стево Жигон, Ружица Сокић, Мира Ступица, Бранко Плеша... Сви они су годинама радили на Љетњим играма, када се божанствено живело. Послије сам открио и само море, острво Силба, гдје сам купио плац и направио кућу. Тад тамо није било електричног свјетла. Било је дивно и романтично. И риба је друкчије мирисала. Све је друкчије било. Тамо сам ишао свако љето послије Дубровника и остајао цио септембар. Тамо сам ловио рибу и још увијек тамо имам пријатеље. Сјећам се да сам једном отишао на Филмски фестивал у Пулу и да сам добио Златну арену – не сјећам се више за који филм је то било – и кад сам се враћао из Пуле на броду сам читао у новинама да је јучер мој пријатељ Дамир Галетовић ухватио великог буцња, имао је 56 кила...

Опростите, али ми „фурешти”, са континента, не знамо шта је „буцањ”?

То је огромна риба, али није јестива. Кад би је човјек видио уплашио би се да је морски пас. Али он ју је, ипак, уловио и мени је намах било криво што сам био у Пулској арени. Иначе бих је ја уловио, заједно с њим, јер бисмо били заједно на броду. И сјећам се да сам на броду преправио диплому у којој пише да се Златна арена додјељује мени - прекрижио сам моје и исписао његово име и дао сам му Златну арену за буцња! Он је то заслужио, јер је стварно луђак. Невиђен. Ха, ха, ха....

И од те ваше Силбе на почетку до Бриона сада, од оних дјечачких риболова до импозантног Театра Улисис, који је ето већ 13 година стар, колико и овај вијек?

Увијек се тргнем кад ми то неко спомене. Кажу да театар углавном послије седме године постојања постаје препознатљив. А ми већ трајемо 13. Прошли смо све и свашта, од игнорирања преко не знам каквих све глупости и дезинформација о нама - шта радимо, како и гдје живимо - до некомпетентних и недобронамерних приказа наших представа. Но, хукачи су се уморили и заморили од тог викања и данас смо препознатљиви као добар театар.

Главни копродукциони партнер вам је новосадско Српско народно позориште. Како тече та сарадња?

Одлично. Па, видите да главног партнера не мјењамо. То је почело прошле године са „Одисејем” Горана Стефановског. Та представа је засјенила сву конкуренцију на Стеријином позорју и потом обишла многе велике градове бивше Југославије, па и ван ње. Представа „Шекспир у Кремљу” је корак даље, јер је у њој највише глумаца из Новог Сада, више него из Загреба и Београда. Мислим да је урађен велики и важан посао – за данашњу театарску, а богами и политичку ситуацију, јер је важно да се људи почну повезивати поновно, да почну трговати једни с другима, размјењивати искуства. Сасвим је логично да се неко предузеће у Загребу које производи металне дјелове, ма и шарафе, повеже са неким из Србије ко производи нешто слично или компатибилно. То ће доћи, то је неминовно, а театар, овај наш Улисис, је ту и да их мало пожури.

Одиграли сте у театру, па и на филму, све што се ваљда замислити и пожељети може. А како је то било прије 40 година кад сте се из малих Винковаца у Загреб ушуњали?

Па код мене и код моје генерације било је тада тако. Ја сам се увијек волио дивити. И учити. Као млад глумац кад видим неког „мајстора” желио сам бити близу њега, бити с њим, па сам се тако дружио са свим тим великим типовима. Паја Вујисић и Љуба Тадић су ми били најближи другари, са Фабијаном Шоваговићем сам исто био одличан, иако се с њим тешко било дружити, он је био свој, волио је самоћу, волио је побјећи, углавном сам, да, био је прави вук самотњак. А Љуба Тадић је баш био друштвен и радујем се да сад могу рећи - с њим сам постао близак пријатељ. То је био тако величанствен човјек да сам ја једноставно срећан због тога што сам имао прилику да будем близу њега, да разговарам с њим о свему, и о животу и о умјетности, и о политици, нарочито тих година кад је почињала та грозна политика и ти грозни ратови у тој земљи у којој смо живјели заједно... некада. То ми је била драгоцјена ствар бити близу таквог једног великог човјека.

А да ли то данас примјећујете, колико ови нови глумачки клинци воле радо да буду уз вас?

Увијек има тога, иако се ту мало промијенила ситуација, јер није више казалиште толико важно, није оно више главно у глумачком животу. Филм, а поготово телевизија, постали су много важнији, а посредством интернета све ти је доступно. Данас млади отворе интернет и само буље у њега и ни не иде им се у казалиште. Сада је казалиште у тешкој ситуацији у цијелом свијету. Али опет вјерујем да ће поново доћи његово вријеме, јер се мора изгустирати ова неприродна, виртуелна технологија.

Љубиша Ристић је једном рекао да сте седамдесетих година прошлог вијека били најпопуларнији и најзначајнији Југословен послије Тита и то је једино у чему сам се са њим икад сложио. И неки спортисти имали су срећу да су то што најбоље раде радили на свим језицима – Дивац, Кукоч, Дино Рађа, Стојаковић. Ви сте се напатили са језиком, али да није било филма Фадила Хаџића „Новинар” ја се зацијело не бих у тај занат упустио, па овог разговора не би ни било. То је било баш негдје крајем седамдесетих година прошлог века?

Да, у то вријеме сам ишао из филма у филм, снимио сам доста интересантних и зачудо много филмова који су преживјели. А снимио сам и многе који преживјели нису (смијех). И сад ме срећу неки људи па ми говоре „јао, па ти се сваки дан на ТВ, иду твоји стари филмови”! Па мислим, то значи да су ипак преживјели. Посебно волим филмове што сам их радио са Живојином Павловићем. Била је посебна страст бити у његовом филму. Снимио сам четири главне улоге у Жикиним филмовима и ТВ серију „Песма” по великом роману Оскара Давича. Жика је за мене био важан човјек, ал не само као филмски режисер и уопште стваралац раскошних могућности, него и као пријатељ. Важан ми је и као писац, као интелектуалац. Он је апсолутно савршен човјек, а посебно сам цијенио код њега што је био дисидент у правом, у најљепшем смислу ријечи. Господин дисидент. Он је, уз Жилника и Макавејева, био главни представник „црног таласа”, али његови филмови, који су били критика тог система и неких појава, никада нису били вулгарни.

Кад већ говорим о томе, мислим да се данас у свему претјерује кад се говори о тој некадашњој Југославији - те није се могло ово, није се могло оно... Ма, врага није! Наравно да је било неправедно третираних умјетника и уопће људи због њихових друкчијих политичких мишљења, с тим се слажем, али је у бити то било ипак једно друштво у коме се могло свашта направити. Коначно, и сви ти филмови који су били забрањивани – на концу су се гледали. Тако да је то врло интересантна прича о Југославији и њезиним дисидентима.

Написали сте у аутобиографији „До посљедњег даха” да 90-их нисте хтјели да прихватите тезе младих ратоборних пјесника националиста који су претварали „ове наше дане и године које смо заједно живјели у промашене животе, лажне заносе и узалудне љубави”...

Дозвољавам да је нетко био несретан у тој земљи. Мени је жао што је тај нетко био несретан, јер ако је већ био несретан, ваљда је имао и разлога за то. Заиста су се људима дешавале неке неугодности, као и у свакој земљи и у сваком систему. И у тоталитарном, и у демократском, и у капиталистичком, и у социјалистичком. Али не могу дозволити да мени ико каже да сам ја био несретан у тој земљи, и да ме убјеђује у то. Ја сам био сретан. Живио сам добро у тој земљи и волио сам сав тај народ. И мислим да је народ углавном живио добро у тој земљи. То је било вријеме у којем смо се ми смијали кад смо одлазили у Мађарску, Чехословачку, Пољску, Русију и било нам је тешко гледати те наше људе – браћу Славене – како су настрадали под тим руским социјализмом. А ми смо живели једним потпуно другачијим и богатијим животом. Дакле, због тога би требало бити паметнији и искренији према свему томе што смо овдје живјели. Нажалост, дошло је до тога да у многим срединама – јер то тако испада да увијек побједници пишу историју – у многим срединама, о свим стварима које се уче о бившој Југославији креирају се нове истине, које желе да се многе ствари пребришу гумицом, као да се нису никада догодиле.

Ипак, нећу да се дохватимо било каквих расправа или ламентација о рату и о ратним збивањима на овом подручју, јер нисам ни стручњак, ни социолог, ни политолог да то објашњавам. Могу само казати оно што интимно осјећам: никако се не могу поставити као човјек који све зна о томе, који анализира како се догодило и зашто се све баш тако догодило. Али мој инстинкт ми говори да су заправо највећи кривци велики народи, велике економске и војне силе у свијету које су допустиле да се то догоди, усред Европе. То је моје мишљење. А ове наше барабе које су у то гурнуте и који су то искористили да би направили своје индивидуалне политичке каријере – нећу им ни имена спомињати, сви знамо како се зову или како су се за живота звали.

Све што о томе ја имам рећи и што треба рећи, јесте заправо она стара која казује да „кад војне трубе засвирају, музе зашуте”. У том смислу прошли смо један тежак дио живота, у свакој тој средини трубиле су ратне трубе своје пјесме, своје истине, све је приказивано црно-бијело, сви су остали били кривци, само су нације, наравно њихове нације, биле исправне... а то дакако није истина. У том рату је било свега и свачега и човјек који је био против рата и који се издизао на било који начин и који је желио зауставити тај рат, и који је чак само изрекао своје јавно мишљење – тај човјек је постајао непријатељ у свим срединама. Е, ја сам један од таквих људи, али увијек заједно са неким дивним и часним људима, као што је био мој пријатељ Љуба Тадић, и још многи други у тој бившој држави. Да сад не набрајам имена, али свугдје је било таквих. Наравно да су такви људи у том тренутку били црне овце, они су били непоћудни... и то траје до данашњег дана.

Наравно, ствари су се промијениле. Некада сам, као што кажете, био један од најпопуларнијих људи на том простору, онда је дошло вријеме кад сам био у појединим срединама један од најнепопуларнијих људи, гдје су ми акције пале, али сада је поново дошло вријеме да су ме људи почели разумијевати. Наравно, увијек има паметних људи, оних који одмах од почетка разумијевају ствари, али има и пуно људи невиних, који гледају своје телевизије, читају своје новине и они у то вријеме примају само те информације. И они вјерују у те информације. Знате, тешко је у рату кад крене пропагандна машинерија, тешко је човјеку одупријети се и рећи „чекај, можда то није све баш тако”! И сада ако си ти против тих једносмерних информација и кажеш „чекај, па није то све баш тако”, ти одмах постајеш кривац за тај народ. Или си издајник, или си овакав, или онакав, а непријатељ си у сваком случају.

Међутим, ствари се мијењају. Видите, људи поновно почињу комуницирати међу собом, ево људи путују, до прије десетак година Србима је било тешко, па и опасно, долазити на Јадран, али данас се, ето, долази масовно, значи та тензија је спласнула. Никада то неће бити оно што је било, јер су ране велике, ужасне сцене које су се догодиле, али да ће ови народи морати једни поред других живјети у миру, то је сасвим извесно. А осим тога, коначно они људи који су у свему томе апсолутно невини и који нису жељели зло никоме, а представници су овог или оног народа, они ће моћи мирне душе доћи фино и чисте савести да разговарају, послују, тргују или једноставно да се друже са другим људима. Да се поштују, а не морају се бескрајно вољети. Коначно, ево неће бити граница. Ево сад нема границе између Хрватске и Словеније, а брзо ће ући и све друге земље у Европу и бити дио Европе... не смем ни да кажем, али боље је да смо у Европи кад не можемо другачије. Да, рећи ћу: али кад бисмо могли другачије, било би нам боље да нисмо у Европи. Но, овако смо сви скупа премали да једноставно немаш другог избора, ти мораш бити дио те велике трговачке заједнице. Али да ће нам бити тешко као народу – то је сигурно. Јако је тешко одржати се у једној великој заједници у којој су немачки, енглески и француски главни језици.

И шта вас је коначно повукло да оставите Лос Анђелес и солидну холивудску каријеру и да заокружите свој животни круг кредом?
Највише - моја дјеца. Имам их петоро. Данило је режисер, а прије тога је завршио филозофију и стари грчки. Кад је са 18 година хтио на режију, ја сам му рекао: „Сине, немој, нећеш ништа научити тако млад”! Иако смо имали дивних професора на Академији. Био је Бабаја, Берковић, Крешо Голик... Немој ићи јер је то сиромашна академија, немају ни камере ни филмског материјала, ту нећеш снимити три документарна филма за четири године, заврши прво неки јак факултет, ја сам се држао још оног Гавелиног неписаног правила да се у његово вријеме ниси могао уписати на Академију за позориште, филм и телевизију ако ниси најмање апсолвент на било ком факултету. Јер, режисер мора бити образован. Наравно, има и таквих генија који су, да кажемо, од почетка генијални, као наш Емир Кустурица, живи таленат. Тај момак је већ са 17 година био то што су други цијелог живота, али то су јако ријетки изузеци.

Па је онда Данило дипломирао на Филозофском и опет дошао код мене, а ја немам куд, него сам га послао у Охајо, код мог пријатеља Рајка Грлића, који је тамо шеф катедре за филм. И он је тамо још три године студирао режију. И снимао, стално су снимали. Моја прва ћерка Луција је већ увелико глумица у Загребу, снимила је доста филмова и јако је популарна у Хрватској. Имам и Нину, талентовану глумицу која је ту у нашем театру, а сад студира у Филаделфији, снимила је већ два кратка играна филма. Милица је завршила другу годину примјењене умјетности у Ријеци, а Вања сад бира факултет, или ће у Глазгов или у Беч, само сам јој сугерирао да студира било шта друго, само не глуму, јер се глума, ако имаш дара, научи без студија. Поготово уз нас - она стално има „позориште у кући”. Сјећате се оне узречице: „А шта да раде пекарова дјеца, него хлеб да пеку”? Све три ћерке из брака са Ленком Удовички одрасле су у Лондону и Лос Анђелесу, Нина је додуше рођена у Београду али смо је послије само девет дана однијели у Словенију, све три говоре енглески као први језик и зато ће студирати у иноземству.

Шта вам се најљепше десило у животу?

Ех, дечје питање. А можда и песничко. Па много ми се лијепих ствари десило у животу. Можда је у ствари најљепши тај живот сам: привилегија да живиш и да се радујеш, па жена коју волиш и дјеца коју подижеш, одгајаш, волиш их, бринеш се за њих, родитељи твоји, рођаци, браћа и сестре... То ми је најважније и ту сам сретан човјек. Опростите, морам да куцнем у дрво. Отац ми је недавно напунио равно сто година, а још увијек је бистар, концентрисан, све ради, рјешава укрштенице, невиђен човјек, живи у Београду. Тако да је то велика ствар и то је оно што имам. А толико има много људи које дотакне нека несрећа у животу, мени је само мајка прерано умрла и то је остала једна дубока бол у мени, а све друго, фала богу, не жалим се, није ми се лоше поређало.

И коначно, каква је судбина ваше дивне и страшне, страшно тужне књиге „До посљедњег даха”?

Књига је читана широм некадашње заједничке државе, преведена је на италијански, словеначки и македонски. Нисам, као што сам се годинама спремао, направио и енглеско издање, али сад знам да га треба направити. Само можда другачију књигу, бар донекле: да спојим неке њене дјелове са новим поглављима из моје још недовршене друге књиге „Green card ”, гдjе је тежиште на мојим холивудским искуствима и пријатељствима са тамошњим бардовима глуме, што ће енглеске и америчке читаоце свакако више занимати. Ту пишем о својим пријатељима – глумцима и режисерима – који су њима интересантни. А то свакако морам написати. Морам написати и причу о Анђелини Џоли и о свему томе што сам прошао са филмом „У земљи крви и меда”. И што сам доживио, коначно, разноразне критике због тога што сам играо у том филму са радњом из наших крајева. Па многи уопће нису ни гледали тај филм, а писали су о томе. Али је то ствар смијешна – да се људи одмах сврставају ако било ко дирне неку тему из рата, овог рата који се догодио, одмах је то уперено против цијеле нације. Зашто? Могло се догодити, а и догађале су се такве ствари, али свака нација ће одмах пронаћи да је то уперено против цијеле нације. Е, а гдје смо ми били? Тако ме је једна новинарка питала: А гдје су хрватски и муслимански логори, у том филму? А ја кажем: Госпођо, барем сто километара даље. Не можеш сад све то стрпати у један филм.

У овом филму се ради о томе, Анђелина је чула ту причу и на основу ње написала сценарио. Биће тога још, па ће људи писати друкчије. А и писали су коначно, шта се догађа у муслиманском логору, шта у хрватском, и тако даље. И треба да се праве ти филмови, да се види да се свугдје догађало и да је свачега било. И да смо ми били, и да смо свједоци тога да је у свом властитом народу било појединаца који су чинили страшне ствари. И да је дужност и умјетника и јавних радника, и пјесника и писаца да о томе правимо представе и филмове и пишемо књиге. Управо, као што каже Бертолд Брехт, „нека свако говори о својој срамоти, ја ћу о својој”. У томе има нешто важно, да се такве ствари жигошу. И не може се ниједан злочин оставити нежигосан, нити некажњен.

Рекли сте једном, непосредно послије повратка из Америке, најтужнију реченицу која се нажалост тек однедавно често чује на Балкану: „Сад сам свуда странац”! Да ли ћете је се одрећи, или је бар мало потиснути, послије свих ових тријумфа Театра „Улисис” и ваше (и Ленкине!) Академије за театар и филм на Ријеци?

Ја баш нешто и не вјерујем да ћу престати бити свуда странац. Јер кад се једном постане странац у свијету, онда то није само ситуација човјека који је, рецимо, апатрид, него то постаје једно стање у које се човјек заљуби. И које ти је лагодно. Мени је рекао Данијел Драгојевић, баш тај генијални хрватски пјесник који ми је и пријатељ: “Што ја вама завидим, ви сте успјели оно о чему ја стално сањам, да постанем странац у властитом народу!” Наравно, то треба друкчије схватити. Али рецимо посебно, баш страшно волим, оно што рече Тесла, и своје коријене, оно по чему јесам и генетски, мој српски род и моју хрватску домовину у којој сам рођен. То је нешто посебно. То човек не воли смишљено, него као животиња, то једноставно - то си ти. Али опет, ево да макар за тренутак заборавимо све оно због чега сам отишао, али кад одеш ван у свијет и кад неко вријеме дуже живиш у свијету, ти касније почињеш вољети тај стил живота, све те њихове различитости, некад сасвим, а некад само мало друкчију од нашег начина живота и менталитета. Почињеш се заљубљивати у нешто друго. Тако ми рецимо, ево сада, фали Лос Анђелос. Волим ту климу, волим тај зрак у којем нема нимало влаге, волим то вјечно прољеће тамо, волим неке дивне ресторане у Санта Моники и на Беверли Хилсу. Волим ту своју позицију у холивудском студију кад на снимању неког великог филма седим са људима као што су Том Круз, Шарлиз Терон, Анђелина Џоли, Анет Бенинг и Ворен Бити... људи са којима сам радио и дружио се и са којима се и даље дружим и радим.

То је нешто што је мене и цео мој живот учинило другачијим. Али опет, унаточ свему томе, ја сам највише обитељски човјек. Увек ми је приоритет бити у својој кући, бити са својом женом и са својом дјецом, правити им ручак, доручак, вечеру и најтеже ми је било кад нису могли путовати са мном на филмове, кад бих ишао негде далеко, рецимо у Аустралију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.