Саво Пековић, академски сликар, за “Глас Српске”: Живот у свијету медија подмукло испирање мозга

Са једне стране је пут од речи ка пластичној језичкој области представљеног, а са друге стране мистична област имагинарног створена од стране мене као аутора. Насликана слика је визија у смислу интерпретације света која повратно делује на језик .

Овако је разговор за “Глас Српске” започео академски сликар Саво Пековић, чија ће изложба “Ћутање или онемелост” вечерас у 19 часова бити отворена у великом изложбеном салону Банског двора у Бањалуци.

- Серија слика “Ћутање или онемелост” је састављена из више делова насталих у различитим временском периодима. У основи све што покушавам да направим је окренуто према говору или тачније језику којем желим да дам ликовни израз - додаје он.

ГЛАС: У уводној ријечи за ову изложбу, навели сте да код Вас постоје покретачке енергије које Вас угрожавају уколико их не претворите у слику. Како бисте то објаснили?

ПЕКОВИЋ: Онај који створи уметничко дело уистину не стоји пред делом својих руку другачије од било ког другог. Стварање је скок између планирања и чињења, али и ока посматрача. Дело сада “стоји” и тиме је занавек “ту” спремно да на њега наиђе онај који га сусреће и видљиво је у свом “постању”. Стваралаштво је скок у којем се одликује уметничко дело у својој јединствености и разумљивости. То нас размишљање припрема  за појашњење тврдње да се у уметности не збива пуко откривање смисла.  Могло би се рећи да се ту смисао скрива, тако да се не истиче, него је учвршћен и скривен у сложености стварања. Оно што покушавам да представим на мојим сликама долази из личног искуства, из свести о пореклу и наслућивању будућности. Између живота и смрти, моја унутрашњост формулише осећања на начин на који животни пут чине егзистенцијалним.  Чини ми се да моје слике, мој рад не потичу само из уметности, већ се врло често налазе и ван ње. Наравно да постоје цитати које примењујем из историје уметности, са примерима изражавања уметника. Некада се поступци који ми омогућавају да стварам крећу у том правцу - у тим тренуцима може се говорити о уметности у традиционалном смислу. Већина процеса потиче из личног искуства, из стања бола, среће, узбуђења до често опсесивне напетости.

ГЛАС: Ако се осврнемо на назив изложбе, да ли бисте рекли да као појединци, и као цјелокупно друштво, превише ћутимо, да смо онијемили пред суновратом свијета око нас? Која је улога умјетности у томе?

ПЕКОВИЋ: Да бих одговорио на ово питање морам се вратити речима јер нисам способан да ћутим. Присетићу се немачког правника из касних тридесетих прошлог века, тумача политичких процеса. “Позивајући се на универзализам и хуманост, непријатељ као категорија престаје да постоји. Појам “непријатељ” се мења појмом реметилачки фактор, тиме се противник дехуманизује и одузима му се дигнитет и легитимитет. Он нарушава глобални мир и универзалне вредности, па је стога ван људскости и закона. Па ће ратови зарад очувања или увећања економске моћи водити, уз помоћ пропаганде, у крсташки поход и у рат у име човечности”. Нема ничег апсурднијег од тврдњи да у савременој уметности нема и политички обојених пројеката, и да њена субверзивност није теоријски заснована: иако се пројекат савремене уметности тиче услова рада и живота у друштву, он, чини се, остаје незанимљив за поборнике културног дарвинизма и интелектуалног демократског централизма. Нисам способан да разумем све те процесе. Ћутање и онемелост није довољна, када говоримо о времену у ком живимо. Живимо у свету медија у којем је испирање мозга подмукло и незаустављиво, а перцепције бивају филтриране у складу са потребама моћника, а где су уметници у том, не знам.

ГЛАС: Шта је слика која би представљала писмо јединствености свијета? И шта је јединственост која оживљава на њој?

ПЕКОВИЋ: Нема јединствене слике, све слике су свет. Онај ко покушава да направи једну слику, слика сав свет.  Да би се догодила уметност, а о њој говоримо, неопходно је да се дело учини вештином, која успева да се прикаже као тренутно снажно и многоструко дејство времена у ком настаје. Уметност није сан, ни грозничаво бдење онога ко слика. Не вреди бдети над платном. Уметност заузима простор између та два тренутка. Слика у стварности постаје нешто друго, она више није апсолутно изненађење, тренутак отргнут од вечности времена, или место судара светла потеклог од уметничког дела и светла потеклог из погледа. Уметност је долазак на место свих сусретања, али је свакако обележено жељом да не умре. 

ГЛАС: Да ли је истинска слобода за умјетника и посматрача у неоптерећености порукама и препуштању чулности, доживљајима и емоцијама утканим у дјело?

ПЕКОВИЋ: Сусрет са уметношћу никада није случајан, треба бити спреман и довољно опуштен да га уметност уздигне. По речима уметника Јаниса Кунелиса уметник данас мора бити интелектуалац (врхунски) да би његов уметнички рад имао значај који доводи посматрача до нове спознаје. Уметност није само уметничко дело, већ и “свет уметности”. Другим речима, уметност није предмет (слика, скулптура, грађевина) или ситуација (амбијент, сценски распоред, инсталација) или догађај (музичко дело, пројекција филма, сценски чин), већ конститутивни однос “света уметности” у коме се тај предмет, догађај или ситуација појављују као уметничко дело: То је улога уметности, да учини могућим свет уметности и уметност. Овакав приступ може се идентификовати као трансцендентан зато што наговештава присуство уметничког дела, оним што није у уметничком делу, али јесте суштинско за њега. Другим речима, једна афричка маска у Британском музеју, Дишанова лопата или писоар на изложби у Бобуру или било која слика Анрија Матиса не деле заједничка морфолошка својства по којима су уметничко дело: маска припада свету ритуала, лопата је начињена као употребни предмет (алатка за чишћење снега), а Матисова слика као слика сликарства. Сва три наведена предмета су идентификована именом уметничко дело, тек у једном могућем историјском свету који нуди одређену (не било коју) теорију света уметности и уметничког дела: теорију постојања (онтологије). Теорију гледања (рецепције), теорију стварања (поетика), теорију интерпретације (филозофија) и теорију употребе (употреба је практична показна интерпретација односа предмета, уметности и филозофије у односу на религиозно, магијско, политичко и употребно).

“Мјеста времена”

ГЛАС: Ваше слике настају у серијама и везане су за теме и разјашњавају једна другу. Истичете вријеме као посебну ставку у настанку, обликовању и причи коју слика носи. Тако настаје оно што називате “мјеста времена”? Шта представљају та мјеста везана временом и гдје се допуњавају, а гдје поништавају?

ПЕКОВИЋ: Увек ме питају: колико дуго си сликао ову слику? И то питање је заправо питање које се односи на производњу, као да правим било шта? А заправо уметничко дело је скуп времена. У тим временима се скупљају различита искуства која као резултат дају дело.  Поништавају се када се нађем пред белим платном. Да,  морам и да кажем “знати” време потрошено на савладавању технике и свега другог потребног за настанак дела,  етимолошки упућује на “имати виђено”, на искуство погледа, опет о времену. Имати виђено значи владати простором где су “идеје” опет о времену.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.