Саша Хајдуковић, режисер и сценариста, за “Глас Српске”: Праштање чини границу између добра и зла

Рекао је ово за “Глас Српске” режисер и сценариста Саша Хајдуковић, коментаришући, како са ове дистанце и са новостеченим искуством, након емитовања “Коже”, завршног дијела бањалучке трилогије сценаристе Николе Коље Пејаковића, започете сада давне 2017. године “Месом” и настављене “Костима”, гледа ретроспективно трилогију као цјелину. Хајдуковић каже да позитивне реакције публике и критике јесу једна врста потврде њиховог рада, али и да он сам види ауторско сазријевање кроз један тежак, пионирски процес дуг седам година.

- Са друге стране ми се чини да сам добио прилику да напредујем кроз сваку причу. Да растем, да посматрам снимљено на други начин и да добијем све боље и боље продукцијске услове за то. Затворили смо трилогију, али идемо даље са другим стварима, просто сада не смијемо стати - рекао је Хајдуковић.

ГЛАС: Ако је серија “Месо” била искрен увод у нашу стварност, “Кости” болан дубљи улазак у њу, серија “Кожа” би била једна врста пута у срце таме, гдје на неки начин откривамо да се у самом срцу све три приче налази добро и зло, које се крије у сваком појединцу?

ХАЈДУКОВИЋ: Срце читаве трилогије се налази у душевној дилеми појединца, у крхком односу добра и зла, које се крије у међусобним односима ликова. Заједничка црта за сва три дијела јесте да постоји траума, да постоје ратне трауме, да је Бањалука град који деценијама живи под траумом. У случају “Коже” то је најконкретније приказано, јер имамо карактер, који је био у затвору, који има конкретну трауму, најстрашнију могућу, да су му родитељи страдали у рату, а да он не зна ни како, ни зашто. Идеја је била да тражимо могућност истине у појединцу, могућност његовог напретка, схватању свијета и праштања у том свијету. Сви карактери “Коже” су оштећени, али сви се на свој начин некако боре са тим. Неко из те трауме може да изађе, неко не може. У неком тренутку траума експлодира на разне начине и када дође до тих сукоба, до крвавог насиља, човјек од којег се то најмање очекивало једини има снаге за искрено праштање.

ГЛАС: Начин на који је лик Слободана Милошевића постављен у серији је симболичан, али је занимљива временска дистанца његовог карактера. У прошлом времену он је рокенрол фаца, модерни урбани тип, док је у садашњости нека врста реликта прошлости, прегажен и неприлагођен. Колико је режисерски било тешко поставити личност у два времена, кроз тумачења два глумца?

ХАЈДУКОВИЋ: Било је изазовно. Тачније то је био један од највећих изазова у овом пројекту, јер је тема времена једна од кључних тема пројекта. Шта вријеме ради, како мијења човјека који изгледа другачије, понаша се другачије и којег је вријеме заробило у једном истом тренутку, односно у том тренутку трауме. Поготово је било тешко то ухватити у истој серији, зато што човјек када је млад, има енергију, наивност и жељу за путеношћу, за животом, за физичким стварима, а када га затвор и страдање пресијече, када с тим стане, он стиже у садашњост ни из чега. Слободан мора поново да научи да живи, он мора да научи баналне ствари, да направи кафу, али и да има однос са другим људима, јер свијет гдје се он враћа није свијет који је оставио. Због свега тога то је био један од кључних изазова, али и једна од и кључних идеја “Коже”, у сваком смислу - визуелном, глумачком и ауторском.

ГЛАС: У финалу “Коже” имамо вјероватно једну од најпотреснијих сцена у послијератној кинематографији, не само БиХ, него и цијелог региона. Катарзичну сцену злочина и казне, кривице и праштања, у односу два човјека сличне животне трагедије, у невјероватном извођењу Адмира Гламочака и Николе Пејаковића. Колико је ту сцену било тешко снимити?

ХАЈДУКОВИЋ: То су феноменални глумци и ту је супер написана сцена. И онда је, како бих рекао, просто било укључити камеру и пустити људе да створе магију. Сцена је емотивна и јака, да је урађена најсиромашнијим могућим режисерским средствима. Односно, снимљена је онако како је одиграна, било какво додавање је непотребно, било би потпуно разваљивање сцене. Дакле са те стране то је најједноставнија поставка и тако је замишљено од почетка. То је специфична врста текста, коју само најбољи глумци могу изнијети.

ГЛАС: Колико је било тешко бити иза камере, у емотивном смислу током њеног снимања, не мислимо само на Вас, већ и на цијелу екипу?

ХАЈДУКОВИЋ: Специфично је на сету, сви су усмјерени на свој дио посла. Када су тако деликатне сцене, свако пажљиво гледа свој задатак, директор фотографије гледа да ли је превише тамно, ја гледам да ли треба да приђемо ближе том лику, да ли могу да осјетим емоцију, тонци гледају да ли су добро снимили. Тако се ради читава серија, али поготово када су такве сцене мораш да гледаш најмање детаље, у таквим сценама ти немаш опцију Б, не можеш рећи: “Сними још ово, хајде покрићемо га овим”, него то мора да се деси само тада. Просто си превише запослен да на прави начин осјетиш емоцију у вези са оним што снимаш, а парадоксално управо треба да се види и осјети све.

ГЛАС: Из колико је покушаја снимљена та сцена?

ХАЈДУКОВИЋ: Уопште није било пуно понављања. Зато што не можеш такву сцену направити из много покушаја, просто потрошиш емоцију. Не може таква сцена да буде изведена рецимо седам пута пред камером. И то је једна од великих дилема на сету, у смислу, ако снимиш средње или крупни кадар, да ли је емотивно глумац урадио своје или треба још један кадар. Ипак, на крају, мислим да је било два или три покушаја, дословно минимално, за овакву врсту продукције.

ГЛАС: Након поменуте сцене долази један крај након краја, упечатљива сцена, у којој Слободан нестаје сам у мраку и пустоши?

ХАЈДУКОВИЋ: Знали смо од почетка само једну ствар да након те емотивне катарзе у сусрету Семира и Слободана не желимо нашег јунака да вратимо у нормалан, обичан живот. Тај задњи кадар серије јесте једна мрачна слика осјећања беспомоћности, али у исто вријеме и слободе и беспомоћности. Једна једноставна слика, о којој свако има своју идеју. Може да се тумачи у једном духовном, библијском смислу, може и као омаж другим дјелима, свако може да је прочита различито. Мени је у глави била једна реченица, литерарна, Џојсова: “Снијег пада по живима и по мртвима”. Та сцена ми је била та реченица у визуелном смислу. Што је наравно само моје тумачење.

ГЛАС: Већина глумаца са којим сте сарађивали хвали Вас као одличног режисера, који се не петља превише у њихов посао на сету.

ХАЈДУКОВИЋ: Хвала им. Не волим се на сету превише уплитати у њихов рад. Зато имамо пробе и на пробама се постави карактер, односи ликова и напредак међу њима, мање, више све припремимо до сваког детаља. На самом сету нема толико времена да интервенишеш, не знам ни како, јер се пуно ствари снима у току дана и онда ти гледаш да то приведеш крају. Без тих проба то би био пакао. Овако када су сви спремни, и кад дођемо спремни, онда је то права ствар. Волим ја глумце, стварно, јер ти кад направиш добру подјелу и када ти људи хоће да раде с тобом, то је велика срећа за редитеља, то је онда једноставан посао, не треба да их учиш ничему, већ да само ухватиш оно најбоље у њима

ГЛАС: Евидентно је било већ на “Костима” да је створен један нуклеус ширег ауторског тима око Вас и Коље, на свим сегментима продукције. Колико је то олакшало процес стварања “Коже” и поставило сарадничку базу за будуће пројекте?

ХАЈДУКОВИЋ: Колико је важна ствар имати талентованог глумаца испред камере једнако је важно имати и талентоване људе иза камере. Композитори, мајстори звука, монтажери, сценографи..., када су талентовани и посвећени свом послу, уживање је рад с њима. Мени је било лако с те стране. С друге стране било је тешко што сад већ са тим искуством знам колико пуно могу погријешити. Мислио сам да ће ово бити најлакше снимање икад, али у ствари сам схватио да је најтеже снимање зато што знам које грешке не смијем направити.

ГЛАС: Од пионирских дана домаће кинематографије стигло се да јаке људске базе, већ двије године дјелује Аудио-визуелни центар РС, појавила се и нова генерација млађих режисера, чији су краћи радови добро примљени. Шта нам још недостаје да дочекамо друге филмске пројекте, који би требало да направе шири искорак?

ХАЈДУКОВИЋ: Сада је само вријеме у питању и сви треба да наставе да раде као што раде и сад. Вријеме ће донијети напредак, јер сада нове генерације имају тај систем са Аудио-визуелним центром РС, који ми нисмо имали па смо, захваљујући Брани Јанковић или ентузијастичним појединцима створили шансу. Сада постоји систем и врло је јасан, тако да они само треба да раде, да буду присутни ту, док се развију све гране кинематографије, да сазори један широки дијапазон, што ауторских, што занатских радова, да би била успостављена једна врста (хајде да кажем ту ружну ријеч) индустрије.

ГЛАС: Када помињемо пројекте, најављена је нова трилогија у вези са дјелом Бранка Ћопића, осим тог пројекта да ли радите још нешто?

ХАЈДУКОВИЋ: Тренутно активно радимо на пројекту у вези са Бранком Ћопићем, тачније пројекту који је мотивисан Ћопићевим “Јеретичким причама”. Једна тема испитује шта је јерес, шта се дешава када те друштво изопшти и зашто те друштво изопштава, како се као човјек, појединац, осјећаш у том систему јавне изопштености. То је угао, макар у овој првој верзији коју тренутно радимо, који мене највише занима. Људи нису усамљена острва, живимо у друштву, и шта се дешава, кад се друштво окрене против тебе, зато што кажеш нешто, што мислиш да је истина, шта год то било. Осим тога написао сам један свој сценарио, добили смо средстава за његов даљи развој, припремамо један кратки филм “Џо”, који ради један од мојих студената у нашој продукцији. Мислим да ће ове године Дане Комљен снимати свој филм овде па ћемо му помоћи у извршној продукцији. То је фантастично, јер када се вратим на почетак припрема за снимање “Меса”, прије неких шест-седам година, све ово данас је изгледало као научна фантастика, али дошао је и тај тренутак.

Жанр

ГЛАС: Од филма “32. децембар”, преко трилогије “Месо/Кости Кожа”, углавном се режисерски крећете у водама, условно речено, натуралистичке крими-драме. Колико је то сплет околности, а колико свјестан избор и да ли се плашите уласка у маниризам?

ХАЈДУКОВИЋ: Има ту и сплета околности, али има и циљаног избора, прије свега због мог страха од плиткости тога што режирам. Желим да то не буде прича о догађајима, већ да то буде прича о карактерима, односима, о неком широм осјећању стварности. У који год миље жанровски да га поставимо, типа да моји ликови играју кликера или продају дрогу, свеједно ми је. Мене више интересују људи као карактери, њихове судбине и њихове одлуке, које на крају донесу неку врсту посљедица. У овом случају конкретно је постављено у криминални миље, због тога што је то сам по себи драматичан миље, али не плашим се да се опробам у било којем другом жанру. Оно чега се плашим јесте да ме догађај повуче у односу на оно о чему је стварно прича. Нешто попут концепта у бајкама, које су са једне стране, врло једноставне приче, а са друге стране врло архетипске и дубоке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.