Саша Берендика, сценариста и новинар: Ћопићева магија ријечи дирнула свакога од нас

На фестивалу, који је одржан у Великој Плани, филм о Ћопићу представио је исцрпно и занимљиво виђење његовог живота и смрти на које су одлично реаговали и публика и жири, али по ријечима Саше Берендике, новинара, пјесника и сценаристе, он добијено признање види као потврду умјетничке важности Ћопића и похвалу ентузијазма цијеле екипе филма.

- Радећи овај филм увјерио сам се да су ријетки они кога Ћопићева приповједачка магија или осебујна биографија, испуњена бројним контроверзама, нису некада, на овај или онај начин, дотакле. Велика ентузијастичност екипе која је реализовала филм, благонаклоност саговорника заинтересованост и пријем публике потврђују да је Ћопић присутан у нашој колективној свијести. Вјероватно је избор теме утицао и на мишљење жирија фестивала. Тиме не желим да умањим квалитет осталих сегмената и димензија филма - рекао је Брендика за "Глас Српске"

По ријечима сценаристе, од почетне идеје да се ради филм о Ћопићу и њеног претварања у конкретан рад пређен је дуг пут чији се почеци крију у бројним дјетињствима Бранкових читалаца.

- Пут од делегирања теме уредништву "РТРС" до финалне верзије трајао је седам мјесеци. А истраживање је трајало много дуже. Оно сеже у моје рано дјетињство када се још читало на слогове. За ново читање Бранкових дјела, "кривац" је обавезна лектира другог разреда основне школе. Кад је мој син Ђорђе прије двије године почео да чита "Јежеву кућицу", а да при томе није имао никакву врсту отпора, поново сам осјетио чаролију којом Ћопић обавије своје мале читаоце. Тад сам се вратио Ћопићевом књижевном опусу. Мало из личног задовољства, а мало због позе да би ме Ђорђе што чешће видио са књигом. И тако је почело истраживање и припрема за оно што ће касније постати филм - испричао је Берендика.

Он додаје да би без помоћи режисера, комплетне екипе, те бројних гостију, то остала само идеја, али овако је постала исцрпна сторија о Ћопићу.

- Е, онда је ту дошао редитељ, један љубитељ Ћопићевог лика и дјела и почело је превођење идеја, података, учитавања, цитирања и сл. у филмски језик уз помоћ цијеле екипе филма, попут директора фотографије Дејана Рачића, сниматеља Синише Стојића, монтажера Ведрана Марића, мајстора расвјете Драгана Талића, тонца Срђана Радаковића и Владимира Владетића и продуцента Александара Ђорђевића - каже Берендика.

Бавећи се Ћопићем и његовим животом и каријером, Берендика каже да је знао да је то право обиље материјала за филм, како документарни, тако и играни, али да је он схватио да је на неки начин и након смрти и даље остао скрајнут, као што је био за већег дијела живота, иако је важио за једног од најчитанијих и највољенијих писаца ових простора.

- То су кључни мотиви за настанак документарног филма. Док му књижевна критика није била наклоњена, његови читаоци су га носили на раменима. Као што рече Матија Бећковић: "Ничијих стихова дјеца нису толико знала као Бранкових. Цијели буквари су били испуњени његовим пјесмама". Његово лице и осмијех било је добро знано широм Југославије у вријеме кад су фотографије у новинама биле ријеткост, а телевизија далека будућност. Био је симбол револуције. Веселио је својим писанијем и скечевима народ и партизане у најтежим ратним данима, упркос личним трагедијама. Преломна тачка у његовом животу, али и у стваралаштву је "Јеретичка прича". И кад крећу саслушања, притисци, Бранко не одустаје. Он наставља да пише "Пролом", "Глуви барут", "Осму офанзиву" које су тек права јерес за онај режим. Али су "тачније" од многих историјских и социолошких књига о времену Другог свјетског рата и онога што је бивало послије. Чак се са тим и историчари слажу данас. Негдје сам слутио, а то у филму потврђује експлицитно књижевник Вуле Журић да је сплет историјских и друштвено-политичких околности на волшебан начин скрајнуо дјело Бранка Ћопића на полице дјечије књижевности, И да смо тако, уз Андрића, Црњанског и Крлежу изгубили оног четвртог великана југословенске књижевности. Чак, након његове смрти и распада СФРЈ, све га је мање бивало у читанкама и лектирама. Створене су нове државе, а "ново читање" Ћопића је изостало - каже Берендика.

По његовим ријечима током рада на сценарију открио је као аутор, али и читалац, да је Ћопић имао само једно лице.

- Сазнао сам много о друштву и онима који су окруживали Ћопића: ратни, партијски и књижевни другови. О онима који су га пратили, прислушкивали, приводили, саслушавали. Да ли су му се дивили или завидјели? А Бранко? Походио је Христов гроб, боравио неколико пута на Хиландару. Он, "партизански писац", вјенчао се у православној цркви 28. јуна, да би се касније шалио да је као и сви велики српски јунаци "погинуо" на Видовдан. Живио је искључиво од писања. И као писац је био богат. Велики тиражи, преводи књига на бројне свјетске језике, промоције, гостовања, путовања. Данас то звучи невјероватно - закључује Берендика и додаје да је Ћопић имао само једно лице, а да су му други из личних страхова, разлога и кукавичлука придодавали своје маске.

Душко

Берендика каже да је рад на филму покренуо идеје за нове документарце.

- Редитељ Лазић и ја већ неколико мјесеци са истом екипом снимамо документарни филм о Душку Трифуновићу, такође, у продукцији РТРС-а.  Ако су књиге Бранка Ћопића биле почетак мог читалачког искуства, Душкове телевизијске емисије почетак су моје медијске писмености. А требало би да сам нешто научио о завичају. Етикетирање је посебна вјештина људи нашег ужег и ширег завичаја. Ћопић је "дјечији" и "партизански" писац, а Трифуновић је "естрадни" пјесник.  И онда нема мрдања из фиоке, фолдера, фасцикле, ладице. Ту стане све и остане. Е, ми одатле почињемо са истраживањем и новим читањем - јасан је Брендика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.