Сања Марковић, глумица, за “Глас Српске”: Томино и Гоцино пријатељство било јаче од страсти и љубави

Рекла је то глумица Сања Марковић у разговору за “Глас Српске” говорећи о представи “Мој муж”, која је побиједила на фестивалу “Заплет” у Бањалуци, на којем је проглашена и најбољом глумицом. Пажњу публике скренула је улогом Гоце, треће Томине жене, у филму “Тома”.

- Најлакше је да себе одбранимо кад само причамо, јер када то избацимо из себе, изгледа нам да је много тога решено, али није баш тако - додала је она.

ГЛАС: У средишту представе “Мој муж” је патријархална жена. Иако живимо у савремено доба, да ли смо успјеле бар мало да одемо од патријархата?

МАРКОВИЋ: Тим питањем се и Румена бави у књизи по којој је рађена наша представа. Појавила су се разна људска права, па и женска, али ништа се круцијално није променило, иако је ситуација боља него раније. Жена данас има право гласа, више то није она која мора да кува, седи код куће и чува децу, али можда ипак и јесте. То је и даље наше питање. Ми о томе константно разговарамо, тако да још увек траје промена и транзиција је у току. Кад гледамо представу или читамо књигу, ми освешћујемо то питање: Да ли су се ствари промениле? То је проблем, јер се у суштини ништа не мења, само се понавља. У представи се бавимо женама различитог социјалног и друштвеног миљеа. То је толико различито, а сви њихови проблеми су јаки зато и налазе утеху једна у другој. Питање је колико је заправо мени тешко кад видим да је и другоме тешко и када то увидим, је ли ми онда лакше или ми је тај туђи проблем само утеха. Кад смо заједно у проблему, онда скрећемо тему с те свакодневице живота, јер се о проблему константно мисли, па не мора и да се говори.

ГЛАС: Колико је битна женска солидарност?

МАРКОВИЋ: Солидарност је неопходна, она је најважнија. То је оно што смо и нас две, Јована Беловић и ја имале током рада на овој представи. Важно је имати таквог партнера, јер солидарност претапамо у представу из нашег односа и живота.

ГЛАС: У филму “Тома” играте Гоцу која је освојила срца публике. Како сте Ви лично доживјели Гоцу?

МАРКОВИЋ: Гоца је пожртвована породична жена. Такав профил жена није се изгубио, али је то онај профил којем може доста да се суди, а нарочито сада када је филм изашао. Често сам наилазила на коментаре у којима се говори како је Гоца била код куће и чекала Тому док је он њу варао. То заиста није била тема филма, ни суштина Гоце. Говорим о томе јер сам наилазила на прегршт коментара осуде и људи су ми писали као шта у том односу има да се брани. Њихов однос је био пријатељство, које је јаче од страсти и љубави. Код нас влада неки овчарско-сточарски менталитет када се само везујеш за прву ствар и онда се сви вежу за то. Као прво Тома је волео Гоцу, провели су 18 година заједно. Она је за њега урадила најважније животне ствари, наговорила га је да имају дете и да иде да се лечи. Колико-толико помогла му је у алкохолизму и другим стварима. То је по мени питање пријатељства у љубави, јер знамо шта партнер све може да значи ако склонимо тај однос страст-љубав, који јесте важан, али не и за опстанак. То је питање снаге, бити поред некога и чути некога. Зато сам рекла да свакоме треба једна Гоца, а не да свако треба да буде Гоца, него треба да је има у ослонцу, пожртвованости и замислите велике љубави. То је нешто што је најважније. Сви су осули осудама Гоцу која је рекла да је чекала Тому док је он одлазио и да је вероватно био заљубљен у Силвану зато што је заљубљиве природе. Али Гоца је изван ситуације, јер то је нека друга свест. Замислите да можете то да кажете, а да добро знате шта имате од партнера и он од вас. Замислите која је то веза и снага љубави. Љубав и искреност су најважнији, а тога нам највише недостаје.

ГЛАС: Шта је Вама, као младој глумици, било најтеже током снимања ? 

МАРКОВИЋ: Све, то ми је први филм, па је све било тешко, почевши од тога где треба да станем, шта да радим, до тога шта треба да се догоди у мени да изнесем улогу онако како треба.

ГЛАС: Упознали сте се са Гоцом, постоји и једна фотографија на којој чак сједите у истој пози. Да ли су неке улоге у животу случајне или мислите да постоји нека повезаност?

МАРКОВИЋ: Увек постоји повезаност. Као и за представу “Мој муж”. Није случајно да је редитељка Јована Томић тек тако поделила улоге. Увек је то нешто повезано и ако знамо да повежемо те знакове, а не верујем у случајности јер увек има неки знак, видимо да је то просто било до тренутка у животу.

ГЛАС: Шта Вам је Гоца рекла након свега?

МАРКОВИЋ: Она није причала о улози Гоце, јер је свесна да она није морала да буде у филму. Томом је била одушевљена, као да га је видела поново. Тако да је то и важно. Опчињена је и Миланом и филмом и Томом. Враћале су јој се успомене и то је веома чудно и нама је незгодно да о томе причамо јер је то ипак нешто посебно.

ГЛАС: Добили сте прву улогу још док сте студирали. Колико је значајно за глумца да током студија уђе у свијет театра, да добије прилику да ради са режисерима, сценографима?

МАРКОВИЋ: Веома је важно, али стрпљење је најважније. Има ту доста среће, али потребно је много стрпљења којим треба да се наоружаш. Тешка је ствар данас доћи до позоришта и филма. То је рударски посао, али то је оно - ту сам, чекам и радим.

ГЛАС: Глумите у филму “Траг дивљачи”, шта нам можете рећи о томе?

МАРКОВИЋ: Филм је у монтажи и још не знам када би требало да изађе. Играм шалтерку Бранку која ради у новинарској редакцији. Било ми је тешко да се замислим у новинарској редакцији, али успела сам.

ГЛАС: Ријеч је о криминалистичком трилеру, како посматрате многобројне жанрове који се појављују у српској кинематографији?

МАРКОВИЋ: Доста добрих ствари је изашло, али има и промашаја. Мени та хиперпродукција не одговара, јер ако радим представу, онда радим представу, ако снимам једну ствар, само њу радим. Али с друге стране хиперпродукција је добра због егзистенције која је критична. Има нас много. Зато је важно да радимо, да знамо да смо зарадили честито, па макар само за  кирију.

ГЛАС: Шта је оно што бисте Ви бирали да радите, оно што носи посебну чар, позоришне или филмске улоге?

МАРКОВИЋ: Увек сам се јежила на то да као једно је позоришна, а друго је филмска глума. То не постоји. Крупни план је свуда важан, исто треба да играш. Изнутра, из душе, па шта буде. У филм сам одавно заљубљена и чак пре него у позориште, али, опет, љубав је подједнака јер само су важне искреност и суштина.

Планови

ГЛАС: Какви су планови за наредни период?

МАРКОВИЋ: Радимо представу “Путујуће позориште Шопаловић”, која је била паузирана јер је Лане преминуо. Драган Бјелогрлић је ускочио већ на фестивалу у Ужицу. Играмо је у Југословенском драмском позоришту, томе се радујем јер то је  магија. Текст је диван, Љубомир Симовић је посебан, јер носи топлину.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.