Сања Чолић-Зелић, пијаниста и музички педагог: Преносити знање је највећи изазов

Готово да не постоји музички догађај у Бањалуци у којем ова пијанисткиња и музички педагог, посредно или непосредно, није учествовала. Професор је клавира у Музичкој школи "Владо Милошевић" у Бањалуци, један од оснивача и умјетнички директор састава "Либертанго", са којим је одржала велики број концерата у земљи и иностранству. Као вокални педагог радила је у Народном позоришту РС, на представама "Звијезда је рођена" и "Мајка Храброст", сарађује са "Биг бендом" из Пожеге, стални је члан бањалучке "Рок симфоније", пише аранжмане за бенд "Moondance", у којем и свира. Предсједник је Суда части у Удружењу естрадних радника и умјетника РС, али њена велика љубав је џез музика, па је одржала и велики број концерата и семинара џез музике. За "Глас Српске" говорила је о изазовима свог посла, ономе што јој је за све ове године донијело одрастање са музиком и кроз музику, али и о томе шта недостаје младим умјетницима данас.

- Године те науче првенствено да ослушкујеш друге људе, појаве, атмосферу, афинитете да би се створила и настала музика. Тимски рад је нешто предивно, уколико се сви учесници отворе за нове идеје. Као и у животу -  можеш сам, али љепше је у друштву - испричала је Чолић-Зелић.

Када је у улози музичког педагога, каже да и она увијек нешто научи од својих ученика.

- Највећи је изазов учити некога, без обзира на године, а највећа одговорност је дати "алат у руке", односно правилно поставити технику, било да је ријеч о свирању или пјевању и током година вјежбања одржати у функцији руке, а поготово гласнице код пјевача - прича Сања.

Ипак, додаје да је афинитет и укус будућег свирача или пјевача индивидуална ствар и не жели да се мијеша.

- Свако има неку музику која га "дира у душу". Нисмо исти и у том је љепота - додаје музичарка.

Оно што младима недостаје у односу на вријеме када је она почињала, како каже, је мањак времена у току дана.

- Много њих покушава инстант методима доћи до финоће свирања. А то не иде. Потребно је заиста да се посвете свом вјежбању - вишечасовно, сваког дана. Такође и познавање литературе је јако битно, односно слушање музике и упознавање са разним жанровима. Млади немају стрпљења за то, али добро -  то је ново доба - сматра Сања.

У Републици Српској, истиче она, има јако добрих и квалитетних музичара.

- Велики број ипак има посао који није  у вези са музиком, од којег живи и плаћа рачуне, а музиком се бави као хобијем. Постоје и професионални музичари који углавном морају да подилазе укусу масе, иако њихов лични афинитет није тај жанр који морају да свирају. Но шоу бизнис и анимирање публике је одувијек био дио музичарског посла. Има стара изрека: "Лијепо је живјети са музиком, не од музике" - прича Чолић-Зелић.

Љубав према џезу

- Џез је нешто што знам још од најранијег дјетињства. Наиме, одрасла сам у породици музичара и мој отац је био велики заљубљеник у џез, тако да ме је учио boogie-woogie већ са четири године. Мој брат Синиша је такође музичар, гитариста, басиста и студијски продуцент. У нашој кући је све било спремно за музицирање. Све се улагало у опрему и музику. Школовање у музичкој школи, концерти, семинари, курсеви, све су то ствари које је моја породица његовала, тако да је мени то нормално. Породица је увијек највећа подршка - истакла је Чолић-Зелић.

Састав "Либертанго"

- Танго је моја нова љубав, иако сам са са њим сусретала још у младости, када ми је отац пуштао снимке те мале чаробне хармонике - бандонеон, која даје карактеристичан звук Аргентине и танга. Након много година мој поновни сусрет са тим звуком у Пјацолиној музици ме потпуно очарао. То је музика као спој свега што волим - класике, џеза, танга, рока и уопште тај правац се зове "Tango nuevo" (нови танго). Моје колеге из "Либертанга" су такође осјетиле ту предивну музику и настао је бенд. У први мах смо планирали да свирамо само у сали Музичке школе, али мало помало дошло је до првих концерата и снимања носача звука - испричала је музичарка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.