(Само)обрезивање Срба на Елијаховој столици

 И то је добро! Добро је јер ће нам умјетност помоћи да схватимо да су у граду на Миљацки неколико година људи много патили: гладни, жедни, понижени, гађани гранатама и снајперима... Хиљаде их нису преживјеле опсаду.

Једна страна зла

Иоле информисани знају да је то, ипак, само једна страна зла које је снашло Сарајево и цијелу БиХ, па и бившу Југославију током деведесетих. Ако од било ког сегмента веома сложених односа међу народима ових простора било ко прави умјетничко дјело, по правилу добијамо поједностављену, "умјетничку истину", која не мора бити цјеловита; она може бити и једнострана, субјективна, ангажована и са њом се, свакако, не морамо потпуно слагати. Просто, умјетност није историографија, није научна синтеза. Умјетност може и треба да је у служби разбијања - како лијепо рече сам Штикс - "смрзнутог мора" у себи. Иако понекад непријатна, та субјективна, "умјетничка истина" може бити веома љековита, па је ваља гутати као горку пилулу. Да ли је то била накана аутора овог комада и поменутих театарских кућа или је посриједи само проклети бизнис или, пак, нешто треће, отворено је питање... То бих, ипак, оставио позванијима, публици, па и времену да суди. Жири, у саставу Небојша Брадић, Милош Бабић и Никола Пејаковић, засигурно не мисли да у умјетничким (и етичким?) дометима те представе има нешто спорно; штавише, поменути театрозналци управо су "Елијахову столицу" прогласили за најбољу представу на овогодишњем Театар фесту!

Инвентар српских злочина

Има, међутим, нешто преко чега моја маленкост не може прећи ћутке. То је афиша (или афиш), тачније речено читава књижица у издању ЈДП, прављена још за београдску премијеру 2010. године. Она се могла купити и у Бањалуци, у позоришном холу, неколико метара од бисте честитог краља Петра I Карађорђевића. Већ при првом листању те брошуре, пада у очи да и обимом (48 страна) и садржајем увелико превазилази стандардну позоришну афишу. Осим уобичајених одјељака о аутору комада, о драматизацији, разговора са редитељем, животописа глумаца и других актера, ова брошура доноси и "Хронологију опсаде Сарајева 1992 - 1996"! Њу је приредила Марина Миливојевић-Мађарев, драматург и доктор театрологије (сиц!) из ЈДП-а. У тој хронологији на чак пет страна читамо детаљан инвентар српских злочина над Сарајевом и Сарајлијама:

"...Артиљеријски напад на Породилиште... Масакр над цивилима у реду за хлеб... У конвоју који се упутио у Немачку са децом без родитеља снајпером погођене бебе... Босански Срби гранатирају погребне поворке, сахране и болнице у Сарајеву... Масакр над ученицима у Сарајеву... Масакр деце на санкању у Ц фази, на Алипашином пољу... Масакр цивила на Добрињи, на фудбалском игралишту. Масакр на пијаци 'Маркале' у центру Сарајева... Погођени путници у сарајевском трамвају... Босански Срби поставили противавионске системе у околини Сарајева... Масакр на Бутмиру... Снаге босанских Срба бациле авио-бомбу на РТВ дом... Босански Срби демонтирају фабрике приликом повлачења, пале куће на Грбавици...".

Са друге стране, у тој повјесници нема убиства српског свата, а за масакр у Добровољачкој улици над војницима ЈНА се еуфемистички каже како је "приликом повлачења ЈНА из зграде Команде, на мосту Скендерија дошло до сукоба"; нема Казана и других стратишта сарајевских Срба, нема "зелених беретки", нема Ћеле и Јуке Празине; о десетинама хиљада Срба који су отјерани из својих кућа и станова се не говори (каже се како "по граду лутају напуштени кућни љубимци, јер су власници напустили град"), али се не пропушта рећи да је отишао конвој Јевреја из града; Јевреји, дакле, када бјеже из Сарајева, имају националност, а Срби су "власници кућних љубимаца", сурови и када бјеже из својих домова, јер, ето, остављају немоћне куце и маце да гладне тумарају улицама злосрећног града.

Изненађењима читалачким ту није крај! Слиједи још једно поглавље које је приредила поменута гђа. Наиме, под насловом "Живот Јевреја у БиХ од прогонства из Шпаније до савременог доба", дата је још једна хроника!!! Још једно историографско штиво из пера драматурга и театролога, а све то у позоришној афиши!!! Чему то, питају се Власи?

Иако наслов казује другачије, ова, друга хроника, у ствари, не помиње јеврејске остале заједнице у БиХ, већ таксативно доноси свједочанство само о вјековном суживоту Сарајева и његових Јевреја. Онда је дошла 1941. година! Аутор хронологије ти, ипак, налази начин како да ескивира истину: за све страхоте и страдање сарајевских Јевреја и терор усташке НДХ озакоњен расним прописима, наводи се само да је у јулу 1941. издата "наредба о обавезном попису свих Јевреја у Сарајеву", да је октобра те године "из Сарајева одведено 1.400 Јевреја у логоре", те да је августа 1942. године" из Сарајева одведено 2.000 Јевреја у Аушвиц и Јасеновац". Уз мало труда, читалац ће сабрати да је у Другом свјетском рату страдало 3.400 сарајевских Јевреја. Међутим, побијено их је око 9.000 (од око 12.500), а јеврејска заједница у БиХ је скоро затрта!!! Ко је починилац сарајевског холокауста, то приређивач не казује! О дјеловању јерусалимског муфтије Ел Хусеинија, окорјелог антисемите и Хитлеровог пријатеља, у БиХ и његовој смотри по злу чувене 13. СС или "Ханџар" дивизије новембра 1943. године управо у Сарајеву - ни слова!

"Кратка хисторија"

О страхотама које су у НДХ снашле сарајевске Србе, о убиству владике Петра Зимоњића, о ликвидацији и прогону десетина хиљада православаца, свакако, нема ни слова!!! Па, то је хроника јеврејске заједнице - о грко-источњацима не причамо! Аутору ове хронологије важне су јеврејске жртве. Јевреји су данас моћни у свјетској политици, они су на цијени, са њима ваља бити раја. Зна то приређивач хронике, па пожурује да наведе како, већ од 1951. године, у Сарајеву живи и ствара Исак Самоковлија, а наредне године је у том филосемитском граду "откривен споменик Јеврејима, жртвама фашистичког терора". Ко су починиоци "фашистичког терора", то, погађате, није важно, а ако неупућени читалац по инерцији из претходне хронологије закључи да су то Срби, тим боље.

Чему ова "кратка хисторија" сарајевске јеврејске заједнице? Одговор је монструозан: циљ је изједначити судбину Јевреја у Другом свјетском рату са судбином Сарајлија у посљедњем рату. Дакле, Сарајлије и Јевреји са једне стране, а Срби и фашисти са друге!!! То пролази. То свијет разумије и лак(х)о гута! Могуће да је приређивачима ове књижице идеју за то дао сам Штикс, који у интервјуу датом у овој публикацији каже како његов роман "третира двије велике теме, холокауст и Сарајево", а "Сарајево је ту као метафора за 20. стољеће". Ријеч је, дакле, о злоупотреби и релативизацији холокауста и покушају опасне, подле замјене теза.

Искрено, о свему овоме вјероватно не бих ни писао да ову књижицу није издало београдско Југословенско драмско позориште (које је и носилац цијеле представе)!!!

Честити српски краљу, бронзани Петре Мркоњићу, мене је срамота! Срамота ме овог интелектуалног (само)обрезивања које доживјех поред Твоје бисте, у храму који некада носише Твоје име.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.