Ружица Панић, академска сликарка, за “Глас Српске”: Ивица сна мјесто потпуне слободе

Низ наизглед неповезаних догађаја, разговора и изненадних емоција, као и оних константних, које сам уз посебан труд и снагу преусмјерила и уобличила у идеје које су касније постале слике. Кроз процес стварања изложбе путовала сам кроз вријеме и враћала се у дјетињство, упознајући себе поново како бих све повезала у слике.

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” академска сликарка Ружица Панић, чија ће изложба “На ивици сна” бити отворена у понедјељак у 19 часова у малом изложбеном салону Банског двора.

- Назив представља простор у којем су се састајале идеје и емоције како би се родила инспирација за слику. “Ивица сна” је мјесто гдје смо искрено слободни да будемо оно што јесмо, ту смо сами са собом и немамо више ни снаге ни потребе да будемо нешто друго. Једним издахом одбацујемо све тешко што смо морали да будемо у току дана. Магија снова показује колико смо и ми сами посебни и магични, без обзира, или можда баш због свега што нам се у животу догодило. У тим кратким тренуцима свијести сан нам показује да је моћ стварања цвијећа од рана у нашим рукама - казала је она.

ГЛАС: Поставка обухвата 22 слике рађене акрил техником. Како су све оне повезане?

ПАНИЋ: Најјаче их повезују дубоке и снажне емоције које носе. Оне су својеврсни ликовни дневник емотивних догађаја која су обиљежила неки тренутак у времену. Сва искреност и рањивост у изражавању, која се огледа у необрађеној подлози слика, као и јасним јаким колоритом, присутна је на свим сликама ове изложбе.

ГЛАС: “Ране на сликару изгледају другачије, заливене су сузама очију које виде другачије”, то стоји у биљешкама најаве ове изложбе. Како то објашњавате?

ПАНИЋ: Наравно, овдје је ријеч о емотивним ранама, јединим које се могу лијечити сузама. Једном ми је отац рекао да је једно гледати, а друго видјети. Сви ми гледамо, али видимо другачије. Тако и сузе потекле из очију које виде имају моћ да створе цвијет тамо гдје су некада биле ране, а њих можете видјети само кроз разговор са сликарем. Сликар својим сликама представља приче онима који су спремни да их виде.

ГЛАС: Да ли је сликање лијек? И може ли и треба ли умјетност да буде лијек ономе ко ствара (или ономе ко посматра)?

ПАНИЋ: Лијек је све што нам пружа прилику да се изразимо. То може бити било шта на шта је наша душа осјетљива, без обзира колико смо вјешти у томе, бит је да се изразимо. Можемо да нађемо лијек у пјевању под тушем, слушањем омиљене пјесме, писањем, сликањем, кувањем, фотографисањем. Границу између посматрача и ствараоца никад нисам повлачила, сви ми и стварамо и посматрамо. Сви учествују у стварању неког дјела, само тиме што постоје у животу умјетника, а умјетник је само довољно осјетљив и спретан да изрази оно што је утицало на њега посредством њему блиских људи.

ГЛАС: Да ли су слике, ако посматрамо љековитост стварања, онда заувијек ухваћене емоције на платну и, на неки начин, подсјетници?

ПАНИЋ: Да, слике су управо то. Слике су ликовне забиљешке једног времена кроз људе који су нам битни и емоције које смо проживјели. Ретроспективним погледом на сликарски опус једног сликара могу јасно да се виде утицаји живота и развој самог сликара. Ништа нема тако лијеп, а опет суров начин приказивања пролазности живота.

ГЛАС: У емоцијама које преносите на дјела значајне особе су мајка и бака, и ту су присутне успомене и емоције које повезујете с њима. Шта је доминантно у оживљавању њиховог трага на сликама?

ПАНИЋ: Њихов траг је заувијек уткан у мом бићу и ја не бих била ово што сам сада да није било њих и њиховог утицаја. Самим приказивањем себе приказујем и њих. Њихов утицај је видљив у сваком детаљу који је крајњи производ процеса у којем је свака од нас дала свој допринос. Користила сам се природним тканим материјалима и детаљима ручног рада како бих симболично представила њихово присуство на свим сликама. Све што посједујем је захваљујући њима - оне су дио мене.

ГЛАС: Траг предака је неизоставан дио нас и свега што радимо у животу. Колико је Вама чување тог трага важно?

ПАНИЋ: Важно ми је колико и очување самог живота. Све што смо ми сада, јесмо захваљујући њима. Чувањем традиције заправо чувамо и нас саме у оном правом исконском облику. Изгубимо ли везу са својим прецима и традицијом, губимо смисао сопства и живота. Вјерујем да уз жељу и рад можемо пронаћи нове начине на које можемо напредовати и у исто вријеме његовати сјећање на претке, те очувати свој идентитет кроз богату традицију. Драго ми је да имамо тако освијештених суграђана.

ГЛАС: Да ли љубав, у свим својим врстама, може да спаси свијет, па и саму умјетност, у овом случају сликарство, које и настаје због постојања љубави према стварању?

ПАНИЋ: Све почиње од нас. Ми смо ти који стварамо љубав, спасавамо свијет и све у њему. Када нам је коријен у љубави, све је могуће. Све што направимо из искрених емоција има моћ да спаси онога коме је спас потребан. Свијет смо ми, љубав смо ми, сликарство смо ми.

Прилике

ГЛАС: Излажете у Банском двору, једној од установа културе која једнако његује све врсте умјетности. Стога, занима ме, да ли бисте рекли да у овом граду и држави постоји довољно таквих прилика и простора за друге ствараоце?

ПАНИЋ: Бањалука као град има много простора који су у служби умјетности, али на слуху за умјетнике би могло додатно да се поради. Било би дивно када би сви били свјеснији да смо ту једни због/за друге, јер тиме бисмо имали далеко богатије културне садржаје. Прилике стварамо сами својим радом и трудом. Прво морамо да имамо шта да понудимо како би нам се отвориле прилике. Напредак је видљив и вјерујем да ће бити све више квалитетних културних дешавања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.