Редитељ Марко Мисирача: Освјешћујемо чињенице да смо у рату сви преварени
Бањалука - Оно што је заиста, по мени, најдрагоцјеније је непосредна реакција публике коју очигледно изузетна прича Мате Матишића адаптирана у локални миље крајишког села дира, провоцира на различите емоције, од громког смијеха до потмулог плача и нико од њих из публике, чини ми се, не излази равнодушан.
Рекао је ово у разговору за "Глас Српске" редитељ Марко Мисирача чије је режисерско дјело "Синови умиру први" у изузетној адаптацији Народног позоришта РС из Бањалуке ових дана у центру медијске пажње због многобројних награда на протеклим позоришним фестивалима у Добоју и Јајцу. Само неколико дана послије повратка из Добоја са пет, од укупно шест признања, стигле су три награде и из Јајца.
Између осталих, Мисирача је на оба фестивала награђен за режију ове постратне приче која се тиче свих нас, а како наглашава, највећа привилегија му је управо реакција публике.
- То је оно што нас највише узбуђује и због чега смо и радили представу, а награде дођу или не дођу касније као посљедица тога. Наравно да се сви радујемо наградама, јер је то доказ да је неко препознао квалитет онога што сте урадили - казао је Мисирача.
Писца овог дјела Мату Матишића изузетно цијени.
- Главна карактеристика његових комада је специфична жанровско-поетска клацкалица између трагедије и комедије. Самим тим, највећи изазов у раду на овој представи био је очувати мјеру и не склизнути превише ни у комично, јер би се то претворило у јефтини, приземни хумор, а ни превише у драмско, да не одемо у патетику и патос. Умјетност је осјећање мјере у свему и драго ми је да смо се од самог почетка некако договорили како ово треба играти и мислим да смо у томе успјели - истиче Мисирача.
Када је у питању сама тематика комада, Мисирача каже да умјетност не може ништа суштински промијенити, али да сви они, па и он сам, који раде у позоришту морају вјеровати да могу мијењати бар неке приче, те да са тим убјеђењем и том вјером раде представе.
- Суочавање са реалношћу, постратним траумама, људима обољелим од ПТСП-а, мајкама и очевима који и дан-данас траже своју несталу дјецу 20 година након рата и освјешћивање чињенице да смо сви у том проклетом рату преварени и те како је потребно, неопходно и нама који стварамо театар и онима који долазе да га гледају - сматра Мисирача.
Као срећну околност истиче да је Матишићево драмско перо такво да на ове мрачне теме гледа са једном врстом отклона, ироније и на неки начин "одозго" и то је, по његовом мишљењу, прави начин за суочавање са демонима рата и државног апарата.
Интересантан податак је да је за најбоље тумачену улогу у овој представи на оба фестивала награђен глумац Александар Стојковић, а Мисирача се присјетио још једне представе на којој су заједно радили.
- Занимљиво је да смо Стојковић и ја на оба фестивала награђени, а и прије неколико година он је добио награде у Јајцу и Брчком за представу сличне тематике и израза коју сам радио у Позоришту Приједор, а то је "Дјелидба" Скендера Куленовића - додаје Мисирача.
Каже да је имао прилично испуњену сезону, а поред успјеха "Синова", јако је задовољан успјехом двије представе које је у текућој сезони радио у Књажевско-српском театру у Крагујевцу и које такође имају добар фестивалски живот, а ријеч је о представама "Јелисаветини љубавни јади због молера" Милана Јелића и "Башта сљезове боје" Бранка Ћопића.
Ансамбл додатни мотив
- Ансамбл Народног позоришта РС је један од најбољих у региону и то заиста више није фраза, а учешћа на бројним фестивалима у БиХ и Србији сваке године, као и награде то потврђују. Увијек имам додатни мотив када радим ту, спреман сам да са глумцима покушам направити и нешто што је корак даље у њиховој професионалној биографији. Важно је да позоришне куће имају редитеље са којима добро и често сарађују јер ти редитељи добро познају њихове могућности и могу да им постављају веће изазове - рекао је Марко Мисирача.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
