Редитељ Денис Бојић: Мук завлада послије сваке пројекције Дјеце
Бањалука - Свака награда ван вашег матичног простора у ствари провјерава квалитет филма који је обавезан да по свом филмском језику буде универзалан. Послије сваке пројекције филма "Дјеца" владају мук и сузе. Тако је било и у Севастопољу.
Рекао је ово у разговору за "Глас Српске" режисер из Бањалуке Денис Бојић, чији је документарни филм, који је рађен у продукцији Радио-телевизије Републике Српске, овјенчан наградом за најбољи документарни филм на једном од најпрестижнијих филмски фестивала, "Златни витез", који се одржава у руском граду Севастопољу.
Како је истакао Бојић, фестивали треба да истичу суштину умјетности, "а то је постављање питања, а не давање одговора".
- Уколико дође награда, то је добро, јер она отвара нека друга врата која су прије тога била затворена. Награде не треба да потхрањују сујету аутора, већ да дјелују обавезујуће у контексту надградње самог ствараоца. Та надградња би морала бити рефлектована у сљедеће дјело. У том контексту награда је добра ствар - мишљења је Бојић.
Филм тематизује судбине људи који су у протеклом рату изгубили по троје дјеце, а како истиче Бојић, поред чињенице да публика било гдје на свијету напросто занијеми на ту трагедију, у први план ипак долази "готово застрашујуће непознавање овдашњих прилика и историјских чињеница".
- Непостојање културне политике која би систематизовано радила на пласирању обавезујуће истине о српском страдању, долазите у ситуацију у којој често нити материјални доказ више не може срушити предрасуду или стереотипи који просјечан Европљанин има о нама. Ми знамо шта нам се десило, али врло лако ту тајну можемо понијети у гроб - каже Бојић.
Било је немогуће, наглашава он, кроз лавиринт изузетно тешких људских и режисерских поступака изаћи без огреботине.
- У питању је тема од које је лакше окренути главу, него ухватити се са њом у коштац. Тешко ми је било суочити се са могућношћу да ће Милева Зупић из Мркоњић Града овоземаљско мучеништво скончати без права на исповијест, која не иде даље од једне реченице: "Да ми је макар један остао жив...". Уједно, то ми је био и подстицај - присјетио се рада на филму овај млади режисер.
Из епске трагике филма извиру питања о односима и вриједностима живота појединца, породице, народа, државе. Одговоре гледалац, каже Бојић, наравно тражи сам.
- Мјесто документарног филма у односу на свијет је тамо гдје су и сви остали сегменти нашег живота у односу на свијет. Ту и тамо понеки документарни бљесак у ствари показује основне бољке амбијента у којем је, када је филм у питању, најчешће све проблем. Надам се да ће се ускоро одговорније приступити организованом систему финансирања филмова - закључује Денис Бојић.
Нови пројекат
- Нови пројекат је увелико о току. Након снимања у БиХ , Србији и Канади остало нам је снимање у Француској. Уколико све буде по плану снимање филма "Лица Лафоре" ће бити завршено средином љета. Прича породице Гајић из Бањалуке и њихове надљудске борбе за живот својих кћери је, у то сам дубоко увјерен, једна је од највећих људских прича која у себи садржи сву суштину нашег постојања.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
