Ратко Петровић, писац: Права умјетност узвишенија од човјека
Београд - Излизана је она прича да живимо у времену када један клик или лајк на друштвеним мрежама мијења животе, расположења, креира слику о нашем свијету, нуди нам океан различитих информација. То већ сви одавно знамо.
У том океану смјењују се, као и у животу, свакодневици, добре и лоше ствари, искрене и лажне, а ми смо ти који бирамо. И можда ово није најбољи увод у причу о поезији, прози, музици, али у том "виртуелном океану" плива једна ајкула која се храни умјетношћу. Ријеч је о Ратку Петровићу, човјеку који из дана у дан има све више оних који својим лајком показују да препознају исконско стваралаштво и да за истину исписану мислима има наде. Поезија и проза Ратка Петровића из Београда, на срећу не чита се само на "Фејсбуку", а он је за "Глас Српске" говорио о себи, писању, начину на који умјетност може да мијења свијет.
До сада је објавио пет збирки поезије које су се распродале у рекордном року, али у посљедње вријеме посветио се писању кратких прича.
- Не значи да је свако неразумљиво дело уједно и уметност. Нешто су просто претенциозне небулозе, а негде нико не сме да викне (као у "Царевом новом оделу" да ничега ту нема и да је цар заправо го). Не верујем у слободно тумачење, мора се разумети. Мора имати смисла. Мора постојати црта вишег од човека у делу, да би било речи о уметности - прича Ратко.
Пише о љубави, култури, свакодневици, боље речено о свему ономе опипљивом и неопипљивом, што сви видимо и осјећамо, а нажалост, немамо дар да претворимо у ријечи. Много је оних који помисле да писац живи у њиховој глави, јер тако вјешто оживљава људске мисли. На питање какав је осјећај када човјек пише и писањем погађа читаоце у срце и оплемењује њихову душу, Ратко каже да он као писац, често није свјестан тога.
- Его би био одушевљен таквом чињеницом, међутим, с њим се одавно нисам чуо и нисмо у најбољим односима. Тврди да га не ценим довољно. Шта се ту заправо дешава? Окренут си себи и сопственом односу према ономе што си написао. Не видиш друге. Мучиш своју муку. При томе, то што пишеш ако си здрав у глави, не осећаш као генијално, него као нешто истинито. Стога и немаш осећај да је ишта посебно и велико, јер и није, пошто сви ми свакодневно утврђујемо истине везане за свој живот - казао је Петровић.
- Онда се с времена на вријеме јави неко споља, напише шта и колико значе неке ствари које сам радио и буде ми драго.
Схватиш да ниси узалуд постојао на тај начин. Увидиш да је имало неког смисла иако је често деловало сасвим супротно. Осећај да си некако застранио с том причом о писању нестане на који трен - додаје Петровић.
Ратко на друштвеним мрежама има "озбиљне читаоце" који га прате, дијеле, цитирају.
- Ту сам, јер су људи то делили са другим људима. Да није тога, нико не би знао за мене. Они су заслужни за сав успех. Без тога, ко би био упознат с оним што радим? А што се тиче презентовања рада на савремен начин, такав начин презентовања на друштвеним мрежама је данас свуда заступљен. Мада, постоји план да мало креативније приступим томе у некој ближој будућности - каже Ратко.
Што се тиче дизања руку од поезије, ту одлуку описује једноставно са: "Променио сам се".
- Немам више ничег заједничког с Ратком од пре једне, четири или десет година. То су два потпуно различита човека. Но, о томе бисмо морали темељно и нашироко, како бисмо избегли да реални разлози не зазвуче као лична огорченост. Ако си открио да је нешто закон, да важи увек, у сваком случају, да А увек повлачи реакцију Б, онда се не можеш ослонити на то да поезија и даље буде твој језик. Можда више и немаш право на то - објашњава Ратко.
Сматра да у овом свијету живи много великих пјесника, ко зна колико њих, још неоткривених, јер нико не жели да их објављује.
- Тек ћемо за двадесет година знати ко су заправо наши песници овог периода - истиче он.
Још вјерује да умјетност може да мијења свијет у појединцу.
- Проблем је тај, што је уметност виша, мање је људи разуме те утиче на мањи број појединаца. Стога, никад нећемо имати критичну масу појединаца која ће моћи да створи бољи свет. Маси је свашта допадљиво, а како ствари постају озбиљније, мање људи разуме уметност и мање је у прилици да их она мења - додаје Петровић.
Цитати:
"Није битно како то иде међу људима, битно је како то иде између вас и некога. Међу људима ће увек бити свачега, међу нама може бити само једног"
"Није проблем одлив мозгова, него одлив душа. Бездушно друштво је далеко горе од просечно 'паметног' друштва"
"Половина тражи половину. А шта тражи оно што је цело?
Шта ли тек тражи ово Ништа? Није да Ништа тражи - ништа, јер то смо већ нашли. Није то"
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
