Растислав Дурман, књижевник, сценариста и продуцент, за “Глас Српске”: Бајкама ушло у навику да преживљавају

Рекао је ово за “Глас Српске” Растислав Дурман, писац, сценариста, драматург или како он сам каже приповједач, говорећи о књизи “Који је ђаволу враг”, у којој се на занимљив и аутентичан начин бави ликом и дјелом ђавола кроз бајке европских народа.

- То да је ђаво онакав какав је народ са којим живи нашао сам код Пекића у “Златном руну”. Вероватно по оној “с ким си, онакав си”. На индивидуалном плану, а што се тиче ђаволове боје, мислим да је она камелеонска и да увелико зависи од онога ко пред ђаволом стоји. Ђаво не може да буде толико црн колико тамни могу да буду људи - рекао је Дурман.

ГЛАС: У овој књизи и бројним другима на крајње занимљив начин оживљавате класичну форму бајке, на један модеран начин и језиком и духом близак данашњим читаоцима. Не вјерујете да су бајке изашле из моде, без обзира на сву модерну технологију око нас?

ДУРМАН: Бајке су преживеле последњих шест хиљада година па им је вероватно ушло у навику да преживљавају. Прва забележена верзија “Пепељуге” била је у старом Египту, а вероватно је да постоји и старија верзија из времена када су људи почели да носе обућу. Што ће да каже да ће неки проналазак који се појавио ових дана или ће тек да се појави једнога дана бити део неке будуће бајке.

ГЛАС: Бајке су данас, нажалост, изложене једној врсти цензуре, која унапријед штити дјецу од “лошег” утицаја. Да ли се дјеца могу тако олако потцјењивати као читаоци или живимо у времену које не дозвољава машти да дјелује изван већински наметнутог стандарда?

ДУРМАН: Иако су бајке записиване од када постоје слова, махом су припадале приповедачима и дистрибуцији од уста до уста и онда имамо велики број варијанти, каже се да су “Ивица и Марица” само у Француској постојали у осамдесетак варијанти. Када су књиге почеле да се штампају, у случају бајки прво и средњем веку, а у деветнаестом масовно, бајка добија коначни облик и то је верзија која постаје “она права”. Она која касније може да има обраду, да ли као пародија, или се дописује наставак, или да послужи као инспирација за нешто друго. Што се тиче цензуре, ње је било одувек, а оно што је забрањивано било је разно, како је шта дошло у моду, да ли Земља која је округла, да ли цар који је го, да ли нешто треће - дође па прође.

ГЛАС: Пишете за дјецу преко три деценије, бавите се и бавили сте се разним другим књижевним жанровима, али од литературе за најмлађе нисте никад одустајали, иако се овдје на писце за дјецу гледа са једном дозом неозбиљности и лаког презира, у смислу књижевне вриједности могло би се рећи да истрајно остаје у водама тог позива.

ДУРМАН: Никада себе нисам доживљавао као писца за децу, или писца научне фантастике, или сценаристу или романописца. Волим да кажем да сам приповедач, а када прича сазри, онда она сама бира да ли ће бити проза, филм, или радио-драма, или нешто четврто, као и коме ће бити намењена.

ГЛАС: Годинама сте у свијету фантастике као писац, уредник, издавач. Како Вам се данас чини стање у домаћој фантастици у односу на пионирске покушаје друштва “Лазар Комарчић” и Ваше групе ентузијаста, која је посвећено дјеловала изван главних токова деценијама?

ДУРМАН: Фантастика је ушла у главне токове књижевности крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, а то су била другачија времена. Пре свега, постојао је специјализовани часопис “Сириус”, после “Алеф”, па “X-100 SF”, а могло је да се објављује и у неспецијализованој штампи. Данас, ако занемаримо загребачки “Сириус Б”, који излази са мене па на уштап, нема више где да се пласира кратка прича, осим на нивоу инцидента, у неком књижевном часопису. Ту и тамо пролази нека радио-драма, али фантастика се објављује у књигама, по правилу романима. То писце фантастике који почињу ставља у гори положај од онога у којем смо ми били, јер не могу да се кале на краткој причи, него пажњу издавача морају да привуку захтевном формом. Данашња продукција, онолико колико стижем да видим, зна да буде помодна и прати трендове “денбраунштине” и “конановштине”, али, са друге стране, имамо и оригиналне и добро написане “слипстрим” романе Горана Скробоње или сјајан циклус Александра Тешића.

ГЛАС: Били сте и дио легендарне Дневникове “X-Roto” едиције научнофантастичних романа гдје сте под именом Т.Д. Бирд издали два романа. Како гледате на то искуство из данашње перспективе?

ДУРМАН: Рото-романе писало је доста писаца познатих по другим делима које су потписивали својим именом, док је у “X-100 SF” био обавезан англосаксонски псеудоним, зато што је публика којој је едиција била намењена била неповерљива према домаћим ауторима. Став званичне критике био је да су рото-романи, ако не баш шунд, оно нижеразредна литература, мада нема никакве разлике у квалитету оних романа које је Слободан Ћурчич објавио као Слободан Ћурчић од оних који су објављени као дело С. Тирлија. Осим научне фантастике као рото-романи објављивани су и кримићи, љубићи и вестерн, пошто је публика то тражила па су и тиражи ишли од сто до двеста хиљада примерака по роману. Било је комотно писати за “X-100”, тамо је писац могао да експериментише и напише оно што ни у лудилу не би потписао својим именом, могао је да има конфекцијски третман текста, било је добро плаћено.

ГЛАС: Једнако велики сте љубитељ стрипа, писали сте сценарије, радили култног домаћег “Тарзана”, како Вам се чини стање у домаћем стрипу данас? Никад није било више објављених страних стрип-издања и никад више одличних наших стрип-аутора, али и никад мање издатих домаћих стрипова?

ДУРМАН: Искрено речено, савремени стрип не пратим, била је то епизода у којој су играле мени драге особе, Крешимир Зимонића, Борисав Станковић Стабор и други. Са Крешом и Стабором сам направио дуже серије и уживао сам док сам писао Нокака и Зеку Пегу, а “Тарзан” је дошао са “Стрипотеком” и био је само посао. У нашој кући стрипом се сада бави друга генерација.

ГЛАС: Деценијама радите на телевизији као сценариста, уредник и продуцент, бавили сте се и драматургијом, радили документарце и бројне телевизијске пројекте, Како сада гледате на то? Једни тврде да живимо у златном добу телевизије, а други да програми кваре најмлађе. Колико из угла професионалца постоји стварна могућност квалитетног избора, посебно за млађу публику?

ДУРМАН: Телевизијска индустрија доживела је велике промене у последњих пар година, а то се дало наслутити још почетком двадесет првог века. Линеарно емитовање губи примат над могућношћу да свако сам себи одабере шта ће гледати и када. Оно што опстаје је садржај. Јавни медијски сервиси требало би да буду чувари ватре и производе или подстичу производњу квалитетног садржаја за све па и за најмлађе. Сведоци смо, међутим, да они који доносе одлуке у јавним сервисима мање воде рачуна о томе што им је посао, а више да иду низ длаку текућим политичким елитама. Што је којешта, пошто ће се, на пример, на “Улицу Сезам” гледати и онда када више нико не буде памтио политичаре који су текући данас.

Почео 40. сазив ликовно-еколошке колоније у Српцу

Боб

ГЛАС: У случају посљедње књиге и књига “Оне тете што на метли лете” и “Змајеви, змајке и змајчад” сарадња са Бобом Живковићем као илустратором дала је једну нову димензију Вашим књигама и Вашем писању?

ДУРМАН: Сарадња са Бобом је пун погодак - довољно је да човек погледа његову корицу па да већ пожели да има књигу. Углавном до сада нисам био задовољан начином на који су опремљене моје књиге, “Лагунина” едиција бајки је тај душевни бол увелико надокнадила. Није то само илустрација, него и прелом и дизајн па једна добро урађена књига није дело само онога који је књигу написао, него иде онако једна подужа шпица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.