Ранко Павловић: Дијете мора да осјети стисак родитељске руке

Казао је то за “Глас Српске” књижевник Ранко Павловић говорећи о новој књизи “Три казаљке зидног сата” која је објављена у издању “Арт сцене” из Бањалуке и Института за дечју књижевност Београд.

- Већ дуго о тачном времену информишемо се путем мобилног телефона, рачунара, телевизије, а на тим уређајима, па чак и на кућним часовницима, трепераве свјетлосне бројке показују нам да ли је вријеме да се крене на посао или у школу, колико ћемо још чекати ручак, када почиње омиљена емисија, када без одлагања морамо у кревет. Дужом пјесмом, поемом, желио сам дјевојчицама и дјечацима да кажем какви су некад били зидни часовници, а у томе ми је здушно помогао одличним илустрацијама Лазар Родић, а издавачи су сматрали да би оваква књига требало да дође до дјеце и њихових бака и дека. Наслов је могао да буде поетичнији, али сам овим који сам дао желио да оживотворим казаљке, да би биле блискије најмлађим читаоцима, а старије да подсјете колико се у давним временима зидним сатовима, који су били и украс у кући, придавала важност, па су их нашим прецима доносили трговци из Беча, Трста и других градова у сусједним земљама - објаснио је Павловић.

ГЛАС: Казали сте да сте ову књигу писали за малу и велику дјецу, односно за оне који тек уче да читају и за њихове баке и деке па и за увијек презапослене родитеље. Шта та велика дјеца могу да схвате читајући ову књигу?

ПАВЛОВИЋ: Данас дјеца много мање читају него што би требало. Књигу су замијенили мобилни телефони, таблети, рачунари, видео-игрице. Ти медији их одвлаче од књиге, али је много горе што немају на кога да се угледају, јер у рукама својих родитеља, па и бака и дека, ријетко виђају књигу. Читајући ову књигу “велика дјеца” могу да се врате у своје дјетињство, да се сјете пјесама и прича из тадашњих читанки, па да посегну и за другим књигама и да тим примјером подстакну и своје кћери и синове, унучице и унучиће да повремено сврате у библиотеку.

ГЛАС: Може ли књига да врати презапослене родитеље дјеци и да их подсјети на дјетињство у којем је улога родитеља и те како важна или смо већ превише дубоко зашли у свијет мобилних телефона и технологије?

ПАВЛОВИЋ: Јесмо добрано загазили у отуђени свијет технолошких достигнућа у коме желимо да све кажемо смајлијем, да не бисмо “трошили” вријеме и ријечи, али не смијемо се предавати. Додуше, друштво либералне демократије, како називамо ово прелазно вријеме у коме врло често послодавац експлоатише радника (част изузецима!), тако да родитељима остаје мало времена да проводе са својом дјецом па је баш зато важно да то вријеме користе на најсврсисходнији начин. Дијете мора да осјети топли стисак очеве и мајчине руке, да памти сваку изговорену ријеч која није истиснута из нервозе и незадовољства родитеља стањем у коме живи, мора да осјети и памти укус јела које му је мајка спремила, а не оног купљеног у супермаркету.

ГЛАС: Шта бисте поручили данашњој дјеци?

ПАВЛОВИЋ: Можете ви “заиграти” и неку видео-игрицу, али настојте да је што прије завршите па вријеме до или послије учења посветите некој књизи из лијепе књижевности. Онда, искористите друштвене мреже да своје другаре позовете пред зграду или у оближњи парк да се мало играте и разговарате. И запамтите, ћаскањем на друштвеним мрежама осиромашујете свој језик, а у стваралачкој игри и пријатељском разговору, као и читањем књига, богатите га.

ГЛАС: Ваш роман “Громада” преведен је на енглески језик и недавно објављен. Колико је, према Вашем мишљењу, важно да у овом тренутку шира јавност мимо нашег говорног подручја може да прочита Вашу књигу која се бави темом вође?

ПАВЛОВИЋ: У нашој и страној књижевности многа дјела (приповијетке, романи, пјесме) инспирисана су вођом. Нека својом духовитошћу засмијавају читаоца, а друга, која оштром сатиричном жаоком дубоко задиру у болесно ткиво друштва, подстичу на размишљање. Мој роман “Громада”, иако има мноштво урнебесних сцена које изазивају праву провалу смијеха, спада у ову другу групу, али има и посебну специфичност. Мој вођа је у другом плану, а у првом су сљедбеници који слијепо подржавају оно то он каже, предлаже, нареди. По мени, вођа сам по себи није друштвено много опасан, много опаснији су сљедбеници који у многим случајевима, зарад личних привилегија, постају “масовна појава”. Како, на примјер, објаснити да послије расправе о теми битној за све грађане одборници или посланици једне странке, листом, својим гласом подржавају приједлог, а они из друге странке, такође листом, гласају против, као да живе у различитим општинама или земљама. Један мој пријатељ, када је прочитао роман објављен на српском језику, рекао ми је да би волио да га није прочитао, јер не може да схвати да је неко могао тако да исмијава и блати Тита. Није разумио роман. Уопште нисам писао о највећем сину наших народа и народности. Тито је био један вођа у тада моћној држави, а кад су раздробили Југославију свака нова држава имала је не једног него више међусобно сукобљених вођа, а они су стварали вође нижег реда, ови опет своје сљедбенике и тако у недоглед. О томе сам  писао у “Громади”. У свим друштвеним системима има вођа и њихових сљедбеника, а роман “Громада” на енглеском објавила је индијска издавачка кућа “Укиyото” која своја издања на више свјетских језика дистрибуише у педесетак земаља па се надам да ће и мој роман наћи своје читаоце.

Препоруке

ГЛАС: Пишете ли? Шта тренутно читате, имате ли неку препоруку за наше читаоце?

ПАВЛОВИЋ: Шта писцу друго преостаје! Сада, нажалост, мало читам, јер сам у јануару имао врло сложену операцију десног ока. Углавном скупљам књиге које ћу читати од септембра, послије друге операције, када би требало да ми се битно поправи вид. А што се тиче препоруке, рекао бих да су писци из Републике Српске објавили подоста добрих књига, за неке добили и угледне књижевне награде, као што су НИН-ова и “Златна сова” па се не мора “ићи далеко” да би се нашла добра књига за читање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.