Рајко Петров Ного за Глас Српске: Живимо у времену хедонистичких бумбара

Сада је дошло доба када се породица распада. Снаћи се у свему томе и не изгубити главу заиста је велики напор.

Ријечи су ово пјесника Рајка Петрова Нога који нам је отворио врата свог стваралачког свијета, сатканог од деценија испуњених пером, којим је писао од родних Борија код Калиновика до Београда гдје већ дуго живи.

- Немам бригу за будућност поезије, ако народа буде. Онеспокојава ме што нас је сваке године све мање, јер Срби су стари историјски народ, али и стар народ. Милион је разлога да будемо стари, уморни и депресивни. Али у много горим приликама су били наши дједови, па су имали по 12 дјеце. Сада се све промијенило - прича пјесник са којим смо разговарали прије промоције његових "Изабраних дјела" у Академији наука и умјетности Републике Српске у Бањалуци.

Као дуго присутан аутор у свијету писане ријечи, указује на значајне промјене које су се, баш као и у остатку друштва, десиле посљедњих година.

- Елитна књижевност је маргинализована, прво су изједначили петпарачку и елитну, онда су у први план ставили књиге које пишу водитељи, пјевачи, блогери. То је систематски урађено да се у образовању и у систему вриједности направи збрка, да се народ распамети. Имам довољно година да сам се из свега тога повукао. Гледам мало у небо, мало у дрвеће, много више него у људе и да се нашалим - није ми рђаво у сопственом друштву - рекао је Ного у препознатљивом стилу. 

Уз стихове је растао, стасао, сазријевао и уз њих живи.

- Поезија је краљица умјетности, она је увијек припадала елитном слоју. Понекад се дешавало да се поезија слуша и на стадиону. То годи кад си млад и док ти глас одјекује са микрофона, имаш утисак пуне комуникације. Али битније је да ти глас одјекује по дубини културног памћења, то је већ ексклузивна ствар. Заправо, поезија је слагање слоја на слој, гдје испод новог пробија стари рукопис - прича пјесник уз напомену да актуелни тренутак није баш наклоњен умјетности.

Сјећа се како је то изгледало када је био млад, а људи су пажљиво пратили шта књижевници говоре. 

- Парадоксално је да се у балканској варијанти комунизма, чија сам жртва био док сам живио у Сарајеву, књижевност више цијенила него данас и од ње се зазирало. Било је много дисидената међу писцима, од Солжењицина до Ђога. А ја имам биједну биографију, нисам ни дана био у затвору. Тада се читало и између редова и хрлило се да се чује шта велики писци имају да кажу, што данас то није случај - присјетио је Ного.

Ипак, види позитивну страну новог односа према књижевним ствараоцима. 

- За поезију је добро да нема та искушења естраде, да не прилагођава себе маси и да израста из саме себе. Јер по поезији су се народи препознавали док свијет није полудио. Свијет је полудио, ту нема дилеме и младима је тешко да се снађу - сматра аутор стихова који су ушли у бројне антологије.

Писање доживљава на свој, специфичан начин.

- За мене је књижевност терапија. Неколико пута сам се у животу спасао тако што сам умјесто да урадим нешто рђаво написао сонет - признаје Ного.

Убијеђен је да нико, па ни он лично, није очекивао да ће објавити све књиге које су већ нашле пут до читалаца. 

- Изабрана дјела која промовишем у Бањалуци - "Двори самотвори" асоцирају и на моју родну кућу, брвнару, гдје сам живио првих осам и по година живота и која је давно иструлила. Када сам остао без икога, ја сам се што у мислима, што стварно враћао на то мјесто позљеђујући рану, а тамо сада само расте зова. А од позљеђивања, зове и кућишта створени су ови двори од седам спратова - седам књига. Бол је пресудна ријеч за поезију коју пишем - открива Ного.

Нова књига

- Више и не пушим и не пијем. Живим досадно и уредно. Имао сам срећу да сам се срећно оженио, имам два сина и унуку. Пишем на махове, не свакодневно. Али свакодневно читам и шетам што ми је такође терапија. При крају сам нове књиге пјесама која ће се звати "Сонет и смрт". Прошло је 13 година од када сам се опраштао од живота, а ове послије доживљавам као поклон који сам добио уз одређене услове. Придржавам их се и још гледам сунце - каже Ного. 

Црњански и Андрић као Достојевски и Толстој

- Сви највећи писци су редом пјесници. Милош Црњански је апсолутни пјесник и у прози и у поезији. И Иво Андрић је у својим највећим прозним дјелима као што су "Проклета авлија" и "Аникина времена" оставио истинску поезију. Велика је срећа да смо у српској књижевности имали Андрића и Црњанског као што Руси имају Достојевског и Толстоја - сматра Ного.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.