Радослав Тадић, сликар, у сусрет изложби "Инсталирање спокоја": Сваки умјетник (не)свјесно огољен пред посматрачем

- Инсталирање је термин који је свеприсутан у нашој свакодневици, у ери рачунара и паметних телефона којима дајемо све више на значају. Свједоци смо претјеривања у конзумацији оваквог начина прикупљања информација или тражења забаве. Истрајавање погоршава узнемирену и хаотичну свакодневицу, у којој нам осјећај спокојства измиче - додао је Тадић.

ГЛАС: Како сте спајали циклусе које обухвата поставка и која техника преовладава?

ТАДИЋ: Акрилна боја је материјал који је најзаступљенији. Прво су настали цртежи пролијевањем и усмјеравањем течне акрилне боје по папиру. Изложба је базирана на пет инсталација које се састоје од великих, средњих и малих платана који су у дијалогу са објектима који су направљени од средстава којима сам наносио боју на платно, као што су штапови, крпе, канте, сто, столица, спужвасти мадрац, патике и вода у боцама. Повезане су намјером да упућују на мале, обичне и заборављене ствари као што су уживање у природи, у енергији људскости, у мирису воде, у шуму лишћа, у контемплацији или у одмору. Желио сам да нови радови опомињу на све оне ствари које хектичност садашњости заборавља.

ГЛАС: Називи циклуса асоцирају на мир и њежност. У комуникацији са посматрачем дјела, сматрате ли да је могуће да ту ноту свако осјети?

ТАДИЋ: Бојом, материјалима и просторним односима између елемената инсталација желио сам сугестивније пробудити чула гледаоца. Успјех највише зависи од личности самог посматрача, његовог искуства, расположења и укуса.

ГЛАС: Колико је храбро (или опасно) тако дијелити емоције са свијетом? Има ли задршке у испољавањима или увијек идете до самог краја сваке замисли?

ТАДИЋ: Трудим се да идем до краја. Препуштам се раду. Мој рад у атељеу се заснива на интуитивном и импулсивном истраживању у којем се дешавају случајности, које ми често буду значајне зато што открију додатну димензију, ону које можда тада не будем свјестан. У таквом авантуристичком начину истраживања нема мјеста за кукавичлук и страх. Док радим у атељеу, осјећам да ми је све дозвољено и могуће. Ту нема спутаности нити стеге. Осјећај ризика, слободе, авантуре и узбуђења је оно што ми чува глад и жеђ за стварањем.

ГЛАС: Да ли је умјетност уопште искрена, истинита и важна ако бива лишена емоција свог творца?

ТАДИЋ: Сваки умјетник свјесно или несвјесно оголи своју личност пред посматрачем. Сваки рад је истинит у оној мјери у којој може помјерити посматрача, покренути га на размишљање, пробудити га или га оплеменити на било који начин.

ГЛАС: Које су Ваше нове фазе или кораци у испитивању апстрактних дјела? И на који начин створено остварује комуникацију са простором?

ТАДИЋ: Немиран истраживачки дух подстиче ми жудњу за слободом у раду, зато се не ограничавам само на предметни свијет. Авантуризам и реконструкција довели су ме до апстрактног израза. Слојеви размишљања и емоција таложе се на платну и у материјалу. Временом ми таложења слојева и маса постају недовољна, па дословно излазим у простор додавањем објеката сликама. Осјећам се дужним дати посматрачу осјећај слободе и ужитка који осјећам док стварам, а увођењем ствари из атељеа у галерију сматрам да најбоље сугеришем овакву тежњу. 

ГЛАС: У којој мјери свака замишљена идеја добије свој савршени облик након реализације (или оживљавања у облику дјела)?

ТАДИЋ: Идеје су утисци и размишљања која се пропуштају кроз сложен филтер искуства. Некада, на самом почетку рада, идеје су јасне и оштре, некад се трансформишу у процесу стварања, а неријетко под притиском умора и дуготрајног истраживања добијем оно за чим сам трагао. Крај рада на једном дјелу се наметне сам.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.