Радослав Тадић, академски сликар, о изложби “Голе”: Овај опус је могућа нова слобода

Миланка Митрић
Foto: Б.Брезо

Изложба обухвата радове већег формата за које би се могло рећи да су уједно слике-објекти-инсталације на којима сам радио протекле године. Настали су спонтано као и моји претходни опуси.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” академски сликар Радослав Тадић говорећи о изложби “Голе”, која ће у уторак у 20 часова бити отворена у Музичком павиљону парка “Петар Кочић” у Бањалуци.

- Најдиректнији наговјештај нових радова се могао уочити у инсталацији коју сам намјенски креирао прошле године за велики излог галерије Културног центра у Требињу. То је био експеримент који сам након реализације освијестио као успјешан па сам пожелио да истражујем у том правцу - додаје Тадић.

ГЛАС: У најави изложбе навели сте да у тоновима и нијансама боје тражите чистију, апсолутнију слику. Како бисте објаснили постизање тога?

ТАДИЋ: Боја је та која ми на првом мјесту зауставља поглед на стварима које посматрам. Она ми витализује стваралачки импулс. Помоћу житке боје за сликање се најнепосредније изражавам. Тако је одувијек! Вођен тиме почео сам радити на цјелинама које су се састојале од више мањих комада сликарских платана. У оквиру сваке цјелине трагао сам за тоновима и нијансама једне боје. У једном моменту се намеће идеја да рад ослободим платна и да му откријем наличје. Схватам како је провидни најлон погодан носилац за то. Одлучујем рад качити на плафон тако да га фиксирам само у једној тачки како би се могао гибати и лелујати под утицајем струјања ваздуха. Аутономан “живот” житке сликарке боје, њена промјенљивост тако наставља дјеловати, наставља се помјерати и послије сушења. Тај квалитет ме преплављује бујицом позитивних осјећања која иницирају даље истраживање.

ГЛАС: Дјела која настају ослобађањем/огољавањем боја, односно инсталације, како сте навели, посматрачу освјешћују физички, а отварају ментални простор. Да ли је онда главна нит која би требало да створи спону између дјела и посматрача, у ствари, слобода или преиспитивање њених могућности?

ТАДИЋ: Слобода је тежња сваког нормалног бића. Умјетника нарочито. Они су ти који, чини ми се, више његују сопствену индивидуалност, а кроз то теже ослобађању свог унутрашњег бића од свега што се намеће споља. Било би ми драго када би посјетилац ове изложбе осјетио подстицај за неку креативну акцију. Коментаре посматрача које сам раније добијао, да на њих мој рад дјелује покретачки и подстицајно, су ми највећи комплименти. Обрадовало би ме када би тако било и овог пута. Простор је феномен који ми се временом изоштрио као битан. Простор слике, излагачки и галеријски простор. То су ствари о којима све више размишљам. Док сам радио на опусу “Голе”, схватио сам да би било интересантно да радови буду постављени у интеракцију са пејзажом. Размишљао сам о једнодневној изложби напољу, али сам се сјетио Музичког павиљона као могућег излагачког простора. Он је довољно отворен за интеракцију са спољним простором,  а омогућује вишедневно трајање изложбе. Таласи боје који би посматрача могли запљуснути унутар галерије не остају затворени у перманентним зидовима, већ се кроз провидне стаклене панеле транспонују напоље у отворено и бесконачно.

ГЛАС: Ивона Фрегл је навела да су композиције из циклуса “Голе” апстрактне, без назива, те да су искључиво личне асоцијативне појавности. Како бисте у том смислу, осим издвајања једне боје између површина најлона, објаснили функцију самог најлона?

ТАДИЋ: Као што сам напоменуо, у овом случају најлон се искристалисао као савршен сликарски носилац за све оно што ми је било потребно. Ненаметљивост и транспарентност су оно што ме је у почетку опредијелило. Приступачност, практичност, мобилност, модуларност, императиви су ововременог начина живљења. Све то сам нашао у материјалима које сам изабрао. Најлон и акрил су општеприсутни материјали у нашој свакодневици. Најлон који сам у овом случају користио је молерајски. Свјестан безразложног гомилања свачега, у потрошачкој ери, покушавам најлону који би иначе не/прописно послије употребе завршио на депонији, дати, надам се, хуманију сврху. И раније сам у свом раду користио одбачену пластичну и другу амбалажу и искоришћени најлон. Свјестан сам потенцијала које дају искоришћени предмети из свакодневне употребе. Сигурно је да ћу такве ствари користити и у будућности. Објекте које сам раније правио од таквих предмета сам осликавао и комбиновао са сликарским платнима, правећи сликарске инсталације. Сада сам ујединио осцилације између слике, објекта и инсталације у један комад. Дошао сам до дуго траженог рјешења које дугујем Његовом Величанству - најлону.

ГЛАС: Боја као ентитет рада и као посебност на коју је усмјерена читава пажња је простор слободе и рушења свих граница у стваралаштву. Да ли бисте рекли да Вас је рад на дјелима која обухвата ова изложба на неки начин разоружао и разрушио Ваше личне границе?

ТАДИЋ: Свакако! Кулминација боје, њено постављање на припадајући јој пиједестал за којим сам дуго трагао, у овим радовима ме је након дужег времена испунио ентузијазмом сличном оном који сам имао на почетку, прије петнаестак година. Тада сам почео апстраховати мотиве које сам посматрао у сврси изражавања веће умјетничке слободе. Овај опус је могућа нова прекретница или нова слобода, која можда наслућује иновације у оквиру мог рада које би се могле манифестовати касније. Зато ми је овај опус додатно значајан.

ГЛАС: Ивона Фрегл у приказу говори како својим дјелима нудите боју као засебан свијет љепоте и супротстављате љепоту унутрашњег опажања свијету на који све мање имамо утицаја. Зашто бисте рекли да губимо тај утицај и на који начин умјетност нуди или може да понуди потенцијална рјешења?

ТАДИЋ: То је комплексно питање. Умјетност може понудити рјешења. То пуно зависи и од публике. Свједоци смо да је свијет уздрман више него икада, или нам се бар тако чини зато што смо ми тренутни актери. Планетарна епидемија, рат, природне катастрофе су објективност којој смо изложени. У свему томе природна је потреба и борба за опстанком.  Умјетност може продрмати, понудити подстицај, дјеловати покретачки или оплемењујуће. Она је важна спона између појавног и оног иза. У амнезији дигиталног доба, с друге стране виртуелности, наилазимо на  драгоцјеност умјетности која нуди отпорност, трајност у времену и оно најважније - отисак човјека, стварног.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана