Радослав Рале Миленковић, глумац, за “Глас Српске”: Искорачимо из живог блата прошлости

Рекао је то у разговору за “Глас Српске” глумац Радослав Рале Миленковић, који је у уторак читао поезију на љетњој сцени Градског позоришта “Јазавац” у Бањалуци.

- Нема већег чина и постигнућа од тога да изразиш оно што осећаш и мислиш, од тога да кажеш како је у твојој души и у свету - додао је он.

ГЛАС: У времену у којем владају друштвене мреже и разноразни садржаји, колико је важно читање? Да цитирам Хелдерлина: “Чему још песници у оскудним временима?”

МИЛЕНКОВИЋ: То је питање одувек, свет само има другу појавност. Увек је дубока људскост и наша потреба да читамо поезију била угрожена од свакодневице. Но, оно што позориште може, то је да читање учини јавним и заједничким чином са публиком. Верујем да је читање потребно, али не зато што ће се нешто епохално десити у свету. Ништа се неће променити. Најдубље спознаје које имамо о себи, о својој људскости, о свом удесу у свету, имамо захваљујући великим песницима. Поезија покушава уместо нас да каже чему ми у оскудном времену и чему људскост у оскудном времену, зашто волимо, зашто не волимо, зашто патимо, зашто смо тужни, или срећни. Дуго сам се припремао и носио мишљу да читам поезију јавно и онда сам тражио сценски оквир за то. На крају сам дошао до тога да је најбоље да седнем и да читам. Мени је чин читања посебан и интиман. Пожелео сам овим да вратим достојанство чину читања. Имам двоје деце и знам колико њихова генерација и млађи мало читају. Видим колико немају навику и колико им концентрацију и пажњу ждере све ново чему смо изложени. То не можемо променити, не можемо укинути “Тик Ток”, ни “Инстаграм”, али можемо да направимо простор и време да читамо. Блаженопочивши патријарх Павле је рекао да молитву и кад знаш напамет најбоље је да је читаш. Има нечег у процесу читања, спознаје и изражавања, понирања у нешто што је текст, језик и писмо. Читам све што волим.

ГЛАС: Читате љубав?

МИЛЕНКОВИЋ: Читам љубав и то је једини критеријум. Људи који дођу на то поетско вече не чују многе песме које очекују или воле и које завређују да буду читане, али чују неке за које нису ни знали. Читам Тарковског, Шекспира, Шимборског, Луја Арагона, Црњанског и друге.

ГЛАС: Позната је она Шекспирова мисао да нема већег мрака од незнања. Је ли поезија, можда, пут који нас води из тог мрака?

МИЛЕНКОВИЋ: Свет је одувек у кризи, али захваљујући нашој тврдоглавој жељи да се као врста наставимо, тај свет изгледа као да нема краја. Ми смо смртни, али је свет бесмртан. Ипак, поезија је доказ бесмртности људског духа. Записана остаје заувек свима. Не знам шта ће нас извести из мрака, ни да ли поезија може нешто да учини за овакав одвратан свет, али за нас може да учини много. Може да нас умота у чаролију, у паучину магије, да сачувамо људскост, потребу да волимо и будемо вољени, да кажемо да волимо. Не умемо, али умеју песници. Они то чине за нас.

ГЛАС: Недавно је објављена Ваша збирка поезије “Празна гнезда”. Наслов асоцира на дом у којем нема никог, на људе који одлазе, на празна срца, да ли се можда у томе огледа симболика збирке?

МИЛЕНКОВИЋ: Гнездо подразумева топлину, сигурност, спокој и заштићеност. Растанци и губици проузрокују празна гнезда. А ми морамо да живимо и у празним гнездима колико год то било тужно. С друге стране, то говори о нашој осуђености на друге. Морамо имати друге, јер сами нисмо ништа. Морамо имати децу, родитеље, претке, потомке, љубави. Живот и није ништа друго него суочавање са празним гнездима. Ко је ту грабљивица, није ни важно. Није битно због кога је празно гнездо, али је важно да мир гнезда и наш мир није трајан. Имамо га као илузију, али и ми некоме празнимо гнездо и правимо нова. То је разлог зашто се тако збирка зове. У њој су све песме љубавне и у овом случају су то празна љубавна гнезда.

ГЛАС: Како сачувати и одбранити љубав?

МИЛЕНКОВИЋ: Волећи. Треба само волети, са свим ценама и монетама којима мораш да платиш сваки бол, патњу и повређеност. Љубав је пети елемент, врховни, обједињујући. Узалуд је све ако је нема.

ГЛАС: Како посматрате тренутна дешавања на политичкој и друштвеној сцени у Србији и Републици Српској?

МИЛЕНКОВИЋ: Људске ниске страсти, подлости, похлепе, улизиштво, грабежљивост нису ништа ново. Али, то да се свет претвори у поље где самозвани узурпатори свега одлучују о нашим животима, то још није било или не бар у оваквом облику. Све те битанге и хуље, моралне наказе које воде политичке странке треба игнорисати. Немам другу идеју осим да их третирам као да не постоје. Да би човек с њима било шта расправио, морао би да се служи њиховим средствима, а моја покојна мајка је говорила: “Помешај се у мекиње, појешће те свиње.” Трудим се да ме мекиње што мање додирују. А у уметности смо безбедни, они ту не залазе.

ГЛАС: Недавно је емитована серија “Једини излаз”, која се дотиче друштвених питања, криминала, институција. Је ли наша стварност гора од оног што је приказано у серији?

МИЛЕНКОВИЋ: Сваког дана имамо доказе да је то горе него што наша машта може да претпостави. Човек и кад мисли о злу, има границу тамо где се завршава његова могућност да поверује да је то тако. Немамо увида у то, јер је тренутно на делу оно што је Брехт написао у “Просјачкој опери”, а то је ситуација потпуне симбиозе заједничког деловања криминала, политике, полиције и судства, које би требало да нас штити. Тај конгломерат, те три институције нас чине немоћним. Нама је демократија, избори и сва та прича дата као играчка. То је само алиби силеџијама, хуљама, незналицама и аморалним људима, али и добар изговор да нам кажу “ћути, гласао си”. Али, ниједна влада није она за коју је било ко гласао, јер се они после договоре у складу са својим интерним позицијама моћи. Деле плен и то нема везе са политиком као службом народа. Тако да ми немамо начина да са тиме уђемо у било какву врсту аргументованог сукоба, укључујући и позицију и опозицију. Онда се дешава парадокс да се људима политика као делатност згадила. У тој згрожености пред начином на који се политика дешава, ми се анестезирамо од учешћа у јавном животу. А и немамо неке шансе јер су они бескрупулозни. Спремни су на све, да би остали на власти.

ГЛАС: Селимовић је писао да жеља за моћи у човјеку надвладава све.

МИЛЕНКОВИЋ: То је посебна дрога. То је патолошки, и то није нормално.

ГЛАС: Ове године преузећете класу на Академији умјетности у Бањалуци. Шта је најважније чему желите да научите младе?

МИЛЕНКОВИЋ: Волео бих да савладају што виши стандард заната, али и да буду спремни на околности у којима ће покушавати да раде свој посао и да живе од тога. Волео бих да их уверим колико је важно неколико једноставних принципа. Живимо у хистеричном свету у коме се јури моћ и зарада. Сви су амбициозни, сви све знају, тврде да све могу, а волео бих да младе научим две ствари. То је да свака амбиција има право да постоји искључиво на знању. С друге стране, да сваки успех има право да почива искључиво на раду. Не можете постићи успех ако није резултат рада.

ГЛАС: Какви су утисци са снимања серије “Сложна браћа”, шта нам показује нова генерација, јесмо ли напредовали за 26 година?

МИЛЕНКОВИЋ: Волим комедије и начин на који се храбро и непоткупљиво ругамо својим манама. То је случај са овом серијом, где подједнако сва три ентитета и дистрикти, све то лудило које се успоставља као принцип постојања и суживота, лудило свакодневице које почива на менталитету и у коме су сви народи исти, а праве се да су другачији, имају комичност за последицу. Лепо смо радили, добро смо се забавили. Планирају се још две сезоне, али о том потом. Волео бих да публика ужива и да се забави ругајући се не само једнима, другима и трећима, него свима. Пре свега себи, својој умишљености и гротескности у покушају да свој стереотип и љуштуру понашања покаже вреднијом него што су то други. Сви смо заједно, што је рекао Тин Ујевић, тмуша. Сви смо смешни.

ГЛАС: Недавно је објављено да ће Хрватска ставити Николу Теслу на новчанице. Ми Срби као да најмање дајемо пажње својим квалитетима.

МИЛЕНКОВИЋ: Па кад смо незналице и нисмо спремни да у то што желимо да будемо уложимо знање. У причи око Тесле ми се најмање свиђа поновна актуелизација да смо жртве. Био сам недавно у Сарајеву након дуго година. Повео сам сина да му покажем где сам био млад. Кад смо се враћали, питао сам га какав је утисак и рекао ми је могу ли људи да престану да смарају тиме што су жртве. Сви живе своју улогу жртве. Знам колико је било страшно. Али како да искорачимо из живог блата ружне прошлости. И ми Срби и свако. Не можеш живети у живом блату. Мораш живети данас. То не оправдава ниједан злочин, поштујем и све уважавам, али ајде да видимо можемо ли нешто да прочитамо што ће нас оплеменити. Не морамо заједно никад ништа. Не треба људе нагонити. Моја мајка је са Козаре и моји родитељи су цео рат били на Козари, где су из Новог Сада дошли у пензију. И ја сам долазио стално. Нису хтели да дођу у Београд из солидарности са народом. Нема ту решења. Рат у Босни трајао је док је био добар бизнис. Највећа загонетка коју не може ни Нобелова награда да објасни јесте како је могуће да у земљи као што је БиХ, која није економски тигар, буде најстабилнија валута на свету. Како је могуће да је бензин увек 1,94. Је ли ово најбоља економија на свету која 25 година има најстабилнију валуту, која се ни за фенинг није померила? То је доказ да је све питање политичке произвољности, а не економске науке. То ми вређа разум.

ГЛАС: Споменули сте Козару. Глумили сте у филму “Дара из Јасеновца”, је ли дошло вријеме истина?

МИЛЕНКОВИЋ: Филм о страдању било ког човека мора бити једнако потресан Јапанцу, Норвежанину и Србину. Онда је добро да постоји. Кад филм није пропаганда, то је добро. У том филму сам играо зато што је моја мајка била у реду за Јасеновац. Мој деда и његова два старија сина и његов брат и синови су побијени у шуми. Међутим, дошли су тада неки кулаци из Дарувара који су имали право на робље и хтели су да одведу моју баку и ту старију децу. Маму и малог братанца нису, јер су били малени. Онда се та Хрватица сажалила и измолила од мужа да их поведу и тако ју је спасила од Јасеновца. Због моје маме сам захвалан Гаги Антонијевићу што ме позвао.

Бањалучани

ГЛАС: У Бањалуци сте често. Како Вам је у нашем граду?

МИЛЕНКОВИЋ: Стекао сам овде пријатеље и колеге и радо долазим. Град ми се допада. Ова река је непроцењиво благо. Свиђа ми се што се у Бањалуци много мање псује него у Београду. Мање је хистерије. Када дођем у Бањалуку, мало се и стидим колико ми се псовки отме и колико схватам да смо у Београду сви излуђени. Овде су људи прибранији. Свиђа ми се тон којим се разговара и шали, људи нису уштогљени. Имају тон који стиже из пуних плућа, а не из грча у грлу.

Планови

ГЛАС: Какви су планови за наредни период?

МИЛЕНКОВИЋ: Планирам да почетком септембра комплетирам класу, да изаберем даровиту, вредну, храбру и добру децу. И да колико могу својој деци будем од користи. Радим нову представу у Народном позоришту у Београду. Егон Савин режира комад Николаја Островског “Вуци и овце”, а 26. септембра би требало да буде премијера.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.