Радош Бајић, за “Глас Српске”: Срби су људи са срцем и душом

Рекао је ово за “Глас Српске” Радош Бајић, чувени глумац, сценариста и режисер објашњавајући колико је нормално и чудно да се чекало преко 80 година да дође вријеме за филмску реализацију истините приче испричане у његовом новом пројекту “Хероји Халијарда”. Прослављени доајен српске кинематографије каже да је ова прича сама по себи чуднија и маштовитија од било какве ратне фикције.

- Током акције, само са Галовића поља у Прањанима спасено је 508 пилота, док је касније из Коцељеве и Бољнића у Републици Српској евакуисано још око 150 авијатичара. Ово је пример великог херојства, доброчинства и хуманости нашег народа у једном од најтежих периода у сопственој историји, када је био напуштен од савезника и гурнут у чељусти комунизма који нам је био пред вратима. Пошто није могла да присвоји и укњижи ово херојско дело као своје, комунистичка власт у Југославији учинила је све да се ова величанствена акција гурне под тепих и заборави, као што су то, фалсификујући историју, учинили и са 27. мартом 1941. Зато не чуди што је Халијард седам деценија у српском народу била забрањена реч - додао је Бајић.

ГЛАС: У међувремену смо као нација прошли пун круг од савезника до ривала америчке политике на Балкану, не учећи кључну лекцију да у политици не постоје вјечна пријатељства, већ само вјечни интереси.

БАЈИЋ: Нажалост, потпуно сам сагласан с констатацијом коју сте изнели у вашем питању. Мени ни дан-данас није јасно чиме је српски народ заслужио такав однос од стране САД и тзв. западних демократија. Одувек смо били на правој страни, с огромним жртвама које смо дали и увек смо у расплету историјских догађаја остајали кратких рукава и били губитници. Збиља не разумем? И данас се најмоћнија земља света према нама опходи као према лошим момцима. Додуше, 1918. године амерички председник Вудро Вилсон је наредио да се на Белој кући истакне српска застава у знак дивљења за огроман допринос српске војске победи у Првом светском рату, што је велико признање и част. У Другом светском рату величанствени пример хуманости, доброте и човекољубивости српског народа према америчкој нацији јесте управо “Халијард”. Нажалост, сила, бахатост и интереси кроз историју, па и данас, главна су обележја светске политике. Ипак, верујем да ће филм “Хероји Халијарда” и телевизијска серија “Ваздушни мост” дати допринос подсећању и исправљању разумевања између њих великих и моћних и нас малих, али својих и достојанствених.

ГЛАС: У “Херојима” се поново дотичете теме која вас је коштала много времена, новца, живаца, надам се не и здравља, тј. теме трагичне судбине Југословенске војске у Отаџбини и генерала Драже Михаиловића. Досљедан сте човјек који мора завршити оно што жели испричати или не желите да се повучете пред онима који и након осам деценија упорно дијеле српски народ на четнике и партизане?

БАЈИЋ: Братоубилаштво је рак-рана српске националне историје. Спадамо у народе који су се у светским оквирима највише делили, хватали за гуше и сатирали међу собом. Бојим се да и дан-данас ситуација ништа није боља. Партизани и четници још увек ратују, а зато је крива крвава идеолошка мантра коју су наметнули комунисти. Мој интерес као аутора за тај трагични период српске историје није мотивисан потребом да станем на било чију страну, на комунистичку никако, као ни на четничку, из разлога реваншизма и осветољубивости - већ да дам допринос историјском помирењу Срба, до којег мора доћи да бисмо збили редове, да бисмо опстали и да не бисмо, као мали народ у трауматичном и суровом 21. веку, изумрли и нестали.

ГЛАС: Недавно сте промовисали монографију “Мој живот, моја прича”, што Вам је била и обавеза као добитнику награде “Павле Вуисић”, да ли су вас изненадиле неке ствари које сте посијали иза себе у протеклих скоро пола вијека каријере и живота у тој ретроспективи?

БАЈИЋ: Монографија је изазвала велики интерес јавности што је за мене прво и највеће изненађење, јер пречесто таква штива могу да буду публици досадна, а занимљива само за ужу фамилију аутора. С мојом монографијом се то није десило јер је писана срцем и истином. Ниједан детаљ свог живота који сам исповедио у књизи није фризиран, дотериван и лакиран. Сурово сам истинит кад се први пут у свом професионалном веку јавно отварам и говорим о мојим поразима и победама, о успонима и падовима. Ваљда због тога људи који су имали књигу у рукама и који су је прочитали, говоре да она није сувопарно егоцентрично навођење редоследа мог живота, већ друштвена, социолошка и културолошка фреска времена у ком сам живео и живим и дан-данас. Зато верујем да ће књига, у којој сам изнео свој живот на тацни, преживети и трајати…

ГЛАС: Колико Вам је лично тешко повјеровати да је од прве важније улоге Недељка Чабриновића у Сарајевском атентату Вељка Булајића протекло невјероватних 47 година. Како се сјећате тог пројекта у којем сте озбиљно пустили крв на сету и завршили у болници, сарадње с Булајићем и који би савјет данас дали том младићу?

БАЈИЋ: Не жалим ни за једним даном у свом животу. Борио сам се и живео га пуним плућима. Нисам га проживео у меду и млеку, било је више чемера и муке, али сам Богу захвалан. Свакако да се сећам “Атентата” с великим поносом. Можда није ни случајно што и слово А моје каријере управо почиње с такође прворазредном националном темом, а то је “Млада Босна” и тежња нашег народа за слободом и трасирањем националног пута у будућности. У својој каријери, радио сам различите пројекте, и по темама и по жанру, али су ме одувек магично привлачиле теме везане за судбину народа којем припада.

ГЛАС: Имали сте у том периоду много сјајних драмских улога од “Бештије” преко монодраме “Лед” до ултрапопуларних рола попут улога у “Партизанској ескадрили” и серијалу о Секули. Ипак, назовимо је тако, прву половину каријере су у глумачком смислу обиљежиле улоге у филмовима Жике Павловића “На путу за Катангу” и “Дезертер”, којим сте елегантно демантовали квалификације да сте успјешни само као популистички глумац?

БАЈИЋ: Још у детињству и раној младости знао сам да нећу бити инжењер јер се с математиком никад нисам довољно разумео. Као дечак сањао сам да постанем диригент, кубурио сам са физиком и хемијом, а добијао петице на писменим задацима из српског језика… Једном речју, рођењем сам био предодређен да се бавим уметношћу. После завршене Академије, радио сам с многим ауторима и редитељима. Ипак, Живојин Жика Павловић је пресудно утицао на полифоничност мог бављења филмском професијом и директно је заслужан за мој развој као сценаристе и редитеља, јер сам у сарадњи са њим, која је трајала све до његове преране смрти, много научио… Његов нагли одлазак нас је претекао и нисмо успели да снимимо макар један од два нова филма која смо годинама припремали.. Због чега веома жалим.

ГЛАС: Серијал о Секули био је успјешан код публике, а критикован од стране једног дијела критике. Откуд код нас тај елитистички став према комедији као мање вриједном жанру, иако је комедија дала рецимо два највећа драматурга код Срба (Нушића и Ковачевића), али и бројне глумачке величине, иако нам је често била једини лијек за бројне националне тешкоће?

БАЈИЋ: Као глумац ја волим комедију и верујем да сам се и у својој каријери врло успешно у њој опробао. Тачно је да комедија у филмској уметности има третман жанра другог реда, што је велика грешка. Комедија је тежак, захтеван и племенит посао. Племенит је јер има циљ да код гледаоца побуди радост и срећу, а то је веома тежак и компликован задатак. Ако говоримо о мом комедиографском доприносу у филмовима о сеоском ковачу Секули, морам да кажем да се ја тих филмова не стидим, напротив, веома су ми драги. То су филмови који спадају у ред најгледанијих у нашој кинематографији, а не би требало заборавити да се филмови продуцирају и праве - управо за публику.

ГЛАС: Колико се у поменутом лику Секуле, а колико у поменутој монодрами “Лед”, крију коријени стварања Радашина, сеоског домаћина који покушава сачувати породицу, окућницу и властиту људскост док српско село гори и тихо изумире?

БАЈИЋ: Радашин и “Село гори, а баба се чешља” јесу апотеоза оној Србији која нас је сачувала, отхранила и у ратовима одбранила. То је ода српском селу које нажалост нестаје. У генези лика Радашина, којег и данас воле милиони људи, по мени нема ничега од Секуле сем што су и један и други добри људи. Имам увек снажну потребу да у својим делима одбраним Србина као човека са срцем и душом, доброг и често наивног, што је у ортодоксној супротности од оне слике о нама Србима коју више деценија граде сви они у окружењу који нас не воле, поготово медијско-пропагандне машинерије светских моћника, који све време желе да нас с јармом на врату набију у своје торове.

ГЛАС: Серија “Село гори, а баба се чешља” јесте својеврстан феномен српске кинематографије. С једне стране, огромни рејтинг и гледаност, популарност и слава, шест сезона,  с друге поново оптужбе за популизам и глорификовање менталитетског хумора. Да ли сте очекивали толики успјех и толико оспоравања?

БАЈИЋ: Верујте ми да у невероватном одјеку огромног успеха који смо постигли, те злураде пацке и коментаре “другосрбијанаца” о популизму и осталим глупостима ја нисам ни чуо. Сећам се да сам одговорио на неколико напада који су дошли из “круга београдске двојке”. Неки су се питали - шта Радош Бајић уопште тражи у Београду? Зашто није у Петловцу? Што је веома опасно питање - налик на лекције из уџбеника фашизма. Али, збиља, нисам давао пет пара на те злурадости. Када неко у емитовању постигне рејтинг 41 и удео у гледаности 72 одсто, када сваку епизоду гледа преко три милиона људи - свака даља прича је излишна. Прошло је седам година откако је село престало да гори, од када је серија завршена, али се и даље о њој говори и пише, што најбоље сведочи о томе да је то серија која је одавно постала много више од највољенијег телевизијског програма.

ГЛАС: Поменули смо већ глуму, уз то сте сценариста, режисер и продуцент. Много улога и задатака за једног човјека. Гдје се најпријатније осјећате и колико је толика разноврсност позива ваш избор, а колико је просто нужност времена?

БАЈИЋ: Имао сам снажан мотив да уђем у све тајне стварања филма и телевизијских серија. Поред глуме, у сценаристички рад сам кренуо веома рано. Мој први филмски сценарио за филм “Катанга” 1986. режирао је не мање, ни више него велики Живојин Павловић што ми је дало снажан ветар у леђа. Режије сам се латио у серији “Село гори”. Поред продуцентских послова, од ова три наведена посла - најбоље се осећам за својим лаптопом, док пишем, маштам и сценаристички скицирам будуће филмове и ТВ серије, а све мање сам полетан када треба да глумим. Видећемо, нек је здравља…

ГЛАС: Филм је раније био озбиљна умјетност, данас је то озбиљна индустрија, телевизијске серије и стриминг то подижу на неслућене размјере. Имате велико искуство у сваком сегменту продукције иза себе - шта је добро а шта лоше у тој промјени, која се евидентно дешава у седмој умјетности?

БАЈИЋ: У свету су филмска и телевизијска продукција одавно велики бизнис и повремено уметност. Код нас се данас много снима, али мало има квалитетних пројеката. Критичан сам према стихијској хиперпродукцији која нуди мали број озбиљних, уметнички и продукционо заокружених пројеката. Једино што је добро јесте то што је велики број филмских радника радно ангажован, али бојим се да то није довољно.

ГЛАС: Као режисер начели сте бројне болне теме и тајне српске историје, неке сте успјели реализовати, неки су нажалост остали на пола пута? Таквих тема имамо на претек, било то добро или не, али шта би из бурне историјске читанке нашег народа још вољели урадити, ако би се коцкице сложиле?

БАЈИЋ: Волео бих да снимим филм о одбрани Београда 1915. године. То је још један антички тренутак у националној историји Срба, који су поносан и достојанствен народ, који нажалост још увек није решио сопствено национално питање и још увек мора да се бори за своје самосвојно право на нормалан и миран живот. Примери за то су нажалост и Косово и Метохија и Република Српска… Али нама остаје да се боримо и надамо… Рођен сам и стасавао у сиромаштву, оскудици и скромности. Моји родитељи сељаци васпитавали су ме у духу изворне српске вере и православља које је, по својим темељним одредницама, свето писмо мог живота и мој животни путоказ: да људима ваља чинити добро, да сваком помогнем колико могу, да волим људе, да чувам и негујем породицу као матицу свог живота. Одувек, па и данас, странпутице нису биле у мојој визури, нису ме дотицале јер их нисам примећивао, нити имао интерес за њих. Увек сам био и остао загледан у правац мог живота на који су ме усмерили родитељи, на коме ме је надгледао Свевишњи и чувала моја крсна слава.

Улоге

ГЛАС: Као глумац тумачили сте скоро све жанрове и ликове, радили сте с великанима наше кинематографије. Које улоге бисте издвојили као Вама најдраже без обзира на критички и комерцијални успјех?

БАЈИЋ: То су три улоге из ране младости: Чабриновић из “Атентата”, Анђелко из “Бештија”, Далибор из “Ескадриле”. Затим три из средине каријере: Јова из филма “На путу за Катангу”, Алекса Вељачић из “Дезертера”, Секула из три филма које смо радили и на крају свакако Радашин из “Село гори” и улога оца у филму Гаге Антонијевића “Заспанка за војнике”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.