Радмила Смиљанић оперска дива за “Глас Српске”: Ништа није недостижно ако имате петљу

Овако је разговор за “Глас Српске” започела оперска  дива, примадона, сопран Радмила Смиљанић, говорећи о Бањалуци, свом родном граду, гдје ће вечерас бити отворена изложба посвећена њој и њеном умјетничком и педагошком раду. Изложба ауторке Драгице Гаћеше “Све било је музика” биће отворена у 19 часова у великом изложбеном салону Банског двора.

- Уклопило се да се поклапа 50 година уметничког и 25 година педагошког рада и дошао је предлог за изложбу, јер при Народном позоришту Београд имамо наш позоришни музеј. Изложбу је радила млада кустоскиња, чији сам први рад била и све је лепо испало. Она је онда понудила своју идеју Бањалуци и Сарајеву. Бањалука се, наравно, одмах одазвала - додала је она, говорећи о овој изложби.

ГЛАС: Протеклог викенда у Бањалуци имали смо прилику да присуствујемо концерту “Вече бањалучких дива”, на којем су наступале и ваше некадашње студенткиње Дуња Симић и Снежана Савичић Секулић. Какав је осјећај поново гледати своје ученице на сцени?

СМИЉАНИЋ: Годинама их пратим и знам све њихове фазе и ту нема непознанице. За њих сам увек ту и за њих немам страха, знам да су спремне и воле да ме виде у првим редовима. То је нека спона. Пошто смо све Бањалучанке ја знам како је певати својима. То је нешто посебно, али добијете такву вољу и дајете све од себе и превазиђете себе. Добијете дивну подршку и публика узвраћа емоције. Оне не да су достигле свој ниво, него су превазишле. То је благо које не може да се опише речима.

ГЛАС: Каква су Ваша сјећања на неки од ранијих наступа у Бањалуци?

СМИЉАНИЋ: Пре мене ту су наступали и мој тата са “Пелагићем”, хором, као и мама која је певала у хору, после је мама имала солистичке концерте на тој сцени. После кад сам ја као девојчица наступала овде су биле прве даске на које сам стала. Као мала, свирала сам клавир, ноге ми нису допирале до педала. Онда су прошле силне године и дошла средња музичка школа у чијој сам првој генерацији била. То су незаборавне успомене и изнад свега поносна сам, пре свега што сам Бањалучанка и што је Бањалука један господски град. Неке ствари се и сада мењају. Погледајте само концерт у суботу, не дешава се често да три суграђанке овако на светском нивоу наступе, а да не причам о оркестру који је скоро основан, а који је сјајан. Они су свирали на челу с диригенткињом која је изникла из ове академије, за коју сам се борила да буде отворена. И многи не знају да је после рата у Народном позоришту била оперета, то мало ко помиње. Одрасла сам на тим оперетама, па зашто не би могла да постоји опера кад може оперета. И сад се борим, немам више ни снаге, а ни не живим овде. Покојна Дара Матић Маровић и ја 16 година смо долазиле овде, па ја сам ту са њом и својим студентима направила оперу “Бастијен и Бастијена”. То је заживело, али кратко, јер није било подршке. А сада имамо неку новију верзију.

ГЛАС: Да, ту је нова верзија, намијењена првенствено млађој публици, да их привуче опери.

СМИЉАНИЋ: То је добро. Треба знати и треба се упутити и верзирати. Некада је интензивно радила музичка омладина чији је то посао био, да едукује, као и наставници у нижим школама били су задужени да мало уведу младе у то. Треба знати ући у материју и описменити на тај начин.

ГЛАС: Да ли посматрате позитивно данашње вријеме и могућности за развој публике и овдје и у Београду, да ли постоје заинтересовани млади људи који неће одустати након првог неуспјелог покушаја и који ће истрајати?

СМИЉАНИЋ: Знате шта је најлепше, а уједно и најтужније? Колико ја пратим, а пратим, пошто сам једно време предавала на четири академије (Бањалука, Бијељина, и две у Београду) - никад као сада није било талената. Ја сам правила питу од чега се не прави. Сада има певача, када испада да никоме нису потребни. Ви кад направите однос између популаризирања и јавних медија, видите колико страна и пажње постоји за сваког певача и певачицу народне музике, који су се тек појавили. Ми проведемо године школујући се, а после свега увек нека друга певачица, без искуства и школе, која се  тек појави, може да вас превазиђе, сви одмах знају за њу, трче за њом и не питају колико карта кошта итд. Срећна је околност што је нпр. београдска опера пуна. Дивна је околност што млади људи долазе, интересују се и изналазе могућности, али нажалост то је та генерација. Нико се није офајдио од деведесетих. Моја генерација је имала десет оперских кућа као прилику за стварање репертоара и рутине. А ми сада у Србији имамо само две, а талената као никад.

ГЛАС: А када немате могућности лакше је кренути линијом мањег отпора и неком другом страном, која можда није најбољи избор?

СМИЉАНИЋ: А жеља је ту и таленат је ту. Жалосно је и не знам како то решити. То је велико питање. Законе би требало променити. Ето, мој син је директор опере у Београду, а њему су руке везане што се младих тиче. Најмлађи солисти београдске опере имају преко 40 година, али не може никога од младих талената да ангажује, јер нема места. Може тек кад се упразни место, а неће се упразнити годинама. То је деликатно и то је затворен круг од којег човек не може да се извуче док се закон не промени.

ГЛАС: А требало би неко да покрене промјене.

СМИЉАНИЋ: Не може ни ово вечно да траје. Ипак, колико-толико, минимална средства се одвајају за културу. Опера је, рецимо скупа забава. То је луксуз. Све велике оперске куће имају своје спонзоре, код нас нема те моде. У моје време постојала је музичка комуна у којој су биле најјаче фирме, које имају новца. Они су спонзорисали. Ја млада, са 27 година сам певала са највећим Отелом, Маријом дел Монаком. После недељу дана са Ди Стефаном, с великаном тог времена. Они су били на заласку, ја на почетку, али то је било нешто за шта ја нисам морала да мрднем из Београда, а певала сам с великанима. Када ће то моја деца моћи да доживе? На крају, какво год време било, битно да верујеш у себе, јер ако верујеш у себе, ти ћеш успети. Не треба ти нико, али није лоше да ти неко дуне у леђа. Ја сам имала срећу, мени је Оскар Данон дунуо у леђа, али сам ја то искористила, он ме довео у Београд, а Београд ме одвео даље. Мора човек да схвати да ништа није бог даривао, било да је неко верник или не. Он је дужан према том некоме, да ако већ поседује таленат мора себе целог подредии и то да буде на првом месту.

ГЛАС: У свему је, дакле, потребна љубав, прије свега?

СМИЉАНИЋ: Апсолутно. Ја сам успела и често су ме многи питали о упорности и снази и одакле ми та снага. Одатле што верујем у себе, ја сам усмерењак из стомака. Када ме неко пита када сам осетила глас, не знам, родила сам се с тим и питам се где сам налазила ноте и музику. Тада није било плоча, нота, ничега. Као да сам предодређена за то.

ГЛАС: Као и многи други велики људи, који су стварали умјетност и која чини свијет љепшим.

СМИЉАНИЋ: А верујте ми, никад у животу се нисам ни двоумила, нити размишљала о другом путу. Имала сам упорност и снагу да и породицу створим, да све уклопим и подигнем сина и да је он успешан. Осећала сам да сам на правом путу. То је то или ништа. Дивно се осећам и у овим годинама, у пензији. Осећам се оствареном певачицом. Отпевала сам све што ме интересовало и што ме није интересовало. И то сам успут певала и остала сам жива. И када сам слушала Дуњу и Снежану, тај осећај, када  седим у мојој Бањалуци и када се моје цурице ту прослављају и певају савршено, то је највеће благо. Између нас је једна љубав и поштовање и сматрам се најбогатијом, не треба мени новац. Ево, немам где ни да живим у својој Бањалуци. Када сам видела нашу вилу да је реновирана, јесте мало тужно, али опет сам се издигла изнад тога. Бањалука је дивна, увек јој се враћам, кад год сам могла. И није ми жао. Сигурна сам да се поново родим, да бих све овако било. И највећа благодат је предавати млађим генерацијама, јер шта ће мени моје знање само за мене. Да сам помогла деци да и она уживају и ја сам обавила посао и оправдала постојање на овој земљи и могу отмено и лепо да се повучем.

ГЛАС: Ако се осврнемо на године уназад рекло би се да је све било музика, како каже и назив изложбе. Шта је главна намјера иза њеног настанка?

СМИЉАНИЋ: Драго ми је што ће људи у Бањалуци да је виде и можда да оправдају зашто сам ја морала да напустим Бањалуку и зашто сам све ове деценије у ствари, чиме сам се бавила и у шта сам године употребила. Биће корисно и за младе, да виде да можеш и из једне мање средине да дођеш до светских сцена, до Карераса или Доминга. Ништа није недостижно ако постоји квалитет, упорност и петља, а у мом случају, у питању љута Крајишкиња која што је замислила, то је и остварила. И срећа да сам на свом путу срела и човека свог живота и с њим провела пола века, који је био заљубљеник у оперу и који је мене подржавао и помагао ми. Ја сам наставила тамо где је моја мама стала. Она је кренула да се школује у Грацу, а онда је дошао рат и бежанија за Београд. И она је мало концертирала у Банском двору и то је то. Сада, кад сам ја завршила своје, син мој пева и предаје и настављам себе на најлепши начин. Све било је музика. У музици сам одрасла. Мама навече седне за клавир, ми се окупимо, певамо свирамо, браћа узму кларинет и саксофон, тата виолину. Када тако растеш, онда је то милина, пуна ти је душа, богат си и не треба ти друго богатство овог света.

Улоге

ГЛАС: Поменули сте да је међу улогама било оних које нисте баш вољели, занима ме, које улоге издвајате међу онима које јесте вољели?

СМИЉАНИЋ: Пучинија највише волим и осећам, а ту су “Мадам Батерфлај”, “Тоска” и “Боеми”, то је што се опере тиче. Волим и двадесети век, а рецимо Катарина Измајлова ме издигла на југословенском плану и то ме држало. Страшне афинитете имала сам за велика уметничка дела, ораторијуме и мисе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.