Раде Шербеџија за “Глас Српске”: Слобода и идеали потиснути због борбе за преживљавањем

Казао је то у разговору за “Глас Српске” глумац и музичар Раде Шербеџија, који ће 10. јула наступити заједно са “Западним колодвором” на тврђави Кастел у Бањалуци, у склопу “Бањалука феста”. Фестивал ће почети 6. јула концертом Стефана Миленковића, а на смотри ће наступити Звонко Богдан, Амира Медуњанин и португалска фадо дива Мариза.

- Ту се само разумију властити проблеми, навија се само за своје непогрешиве вође и партије, и нема емпатије ни за шта што је мало друкчије и страно - додао је Шербеџија.

ГЛАС: Недавно сте били у Лондону. Тамо снимате шпијунски трилер. Шта можете да нам кажете о сарадњи са Геријем Олдманом?

ШЕРБЕЏИЈА: Ево опет сам у Лондону и враћам се ускоро јер имам концерте у Загребу, Шибенику, па онда у Бањалуци и у Београду. Затим имам пар дана одмора, па свирамо у Опатији, а 16. јула мојим концертом отварамо нашу сезону Казалишта “Улџссес” на Брионима. Потом се враћам у Лондон и тако ће бити сваког мјесеца све до октобра. Путоваћу тамо-амо, јер су енглески продуценти пристали да испоштују моје обавезе у јулу и августу које имам на Брионима са нашим театром. Ова серија је јако занимљива. Не могу говорити о садржају, нити о улогама, али могу рећи да је сјајно написана и да ми је улога супер. Углавном имам све сцене са Геријем Олдманом. Он је јако занимљив човјек и сјајан глумац.

ГЛАС: Када успоставимо паралелу са кинематографијом и продукцијом у Великој Британији и оном на нашим просторима, шта је оно што нама недостаје и да ли можда продукција на нашим просторима има и неких предности у односу на Велику Британију? Шта је оно што бисмо могли научити од њих?

ШЕРБЕЏИЈА: Ох, има много тога што се може учити од Енглеза, нарочито што се телевизијских серија тиче. Много су хуманији од Американаца. У америчким телевизијским серијама све иде као по некој творничкој траци. Реци што брже текст и не глуми превише. У Енглеској они раде више филмски. Даје се довољно времена за кадрове и сцене. Имао сам већ искуства са енглеским серијама, као што је на примјер “Даунтаун Еби”. Али што се тиче филма, ту је ствар другачија. И Југославија је била филмска велесила, тако да су и они могли много учити од, на примјер, Жике Павловића, Макавејева, Петровића, Жилника, Горана Марковића, Кустурице, Милча Манчевског…

ГЛАС: Ове године сте објавили пјесму “Говорила је тако тихо, тихо” коју сте посветили женама. Пјесма говори о односу мушкарца и жене који је неисцрпан извор умјетности. У чему се огледа та поезија жене? Да ли је женски глас постао бар мало гласнији него раније?

ШЕРБЕЏИЈА: Пјесму “Говорила је тако тихо, тихо, тихо”, написао је мој пријатељ Дамир Урбан баш за мене. Јако волим ту пјесму и извешћемо је у Бањалуци. А шта да вам одговорим о женским правима и еманципацији. Она се дешава у свијету и сваким даном жене добијају у својој мисији изједначавања своје позиције у друштву са мушким полом, премда су оне за мене већ одавно много важније него ми мушкарци и много савршеније.

ГЛАС: Како човјек, умјетник, да савлада таштину?

ШЕРБЕЏИЈА: Сваки човјек је ташт. Неко више неко мање, па тако и умјетници. А сви мислимо да нисмо ташти, па тако и ја. Треба питати друге да о томе суде. Човјек сам за себе често мисли да чини многе ствари исправно, а много пута не зна, па чак и не слути да некоме наноси неправду својим ријечима и поступцима. Сви ти односи међу људима су јако компликовани, зато треба бити благ и имати разумијевања за људе око себе који друкчије мисле и осјећају и који друкчије живе.

ГЛАС: Недавно је изашло “Лагунино” издање књиге “Уна”. Глумили сте у филмској екранизацији ове књиге. Да ли се човјекова потреба за слободом и данас скупо плаћа? Имамо ли ми само привид слободе, је ли она само илузија?

ШЕРБЕЏИЈА: Слобода може постојати или је нема у друштву и у свијету у коме живимо. То је општа или колективна слобода, која је различита од државе до државе и од народа до народа. Мене само занима индивидуална слобода. Када не бих имао прилике да је испољавам и осјећам, не бих могао да живим у том граду, у тој држави. Зато много путујем, па ипак успијевам да осјетим ту своју слободу и знам да не припадам ниједној партији, ни систему. Али понекад ме ухвати туга када видим колико много људи данас пати у овим нашим новим словенским државама. Као да су људи нечим уцијењени и хипнотисани. Нико и не размишља о индивидуалној слободи. Та довољно је да има од чега да се скромно преживљава. Зато више нема ни идеала. Људи су пристали на просјечност, а то је понекад страшно.

ГЛАС: Шта је луча нашег времена?

ШЕРБЕЏИЈА: Не знам, вјерујте ми. Понекад ми се чини да је свјетиљка угашена и да главињамо у неком зачараном и тамном кругу.

ГЛАС: Шта за Вас представља концерт уживо данас након свих ограничења и забрана? Шта спремате за “Бањалука фест”?

ШЕРБЕЏИЈА: Велика ствар. Поново слобода. Потискивање страха и дружење са људима.

ГЛАС: Како Ви видите Бањалуку?

ШЕРБЕЏИЈА: Бањалука је град у коме је живјела моја рођена сестра Милица и њен муж Данко Кузмановић и њихови синови Саша и Борис. Они су већ дуго година у Ванкуверу. Како видим Бањалуку? То је град у коме Босна одјекује својом традицијом, менталитетом и историјом. Ту су се мијешале религије и народи са својим малим различитостима, а опет тако слични и посебни. Радујем се да ћу доћи након овог тешког периода и времена које нас је све скупа мало промијенило, али и остарјело.

Спас

ГЛАС: Претходна година је била изазовна за све. Први пут сте одржали виртуелни концерт, какво је то искуство било за Вас? У чему сте црпили енергију?

ШЕРБЕЏИЈА: Свирао сам са својим “Западним колодвором” у малој сали у “Цроатиа Рецордсу”, али сам ипак позвао троје својих пријатеља да директно гледају и слушају концерт. И то ме је спасило. Пјевао сам њима, а то на телевизији нису ни примијетили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.