Пржуљ: Писци у РС су као старлете

До сада је објавио 15 књига, а за Независне новине говори о тренутној ситуацији под књижевним небом, његовом књижевном раду и животном искуству.

НН: Ваша поезија писана је из вулкана животног искуства. С обзиром на то да сте као војник прошли кроз недаће рата, колико тог искуства има у опису битака из Првог свјетског рата којим се бави Ваше прозно дјело "Рука анђела"?

ПРЖУЉ: Кад покушаваш да стотине туђих исповијести сложиш у своју причу, а да то ипак личи на нешто, онда си приморан да се користиш властитим искуством. Ја нисам мјеродаван да судим колико је то успјешно у роману "Рука анђела", могу интимно да вјерујем да је најбоље, али само онај ко је био у рату зна да се и највећи јунаци плаше, да војску у бјекству може зауставити само још већи страх или да стане сама од себе, али вријеме и читаоци ће показати да ли сам био у праву. У скупљању грађе за роман наишао сам на десетине непознатих података и неке од њих, на примјер, разговор мајора Танкосића и генерала Степе Степановића пред Церску битку сам изоставио да ме скојевски историчари не би прогласили шалабајзером, али, рецимо, нисам могао да избјегнем опис и улогу добровољачких и четничких одреда у Колубарској бици. Они су реални и логични. Сви спомињу стратегију војводе Мишића кад је он повукао војску далеко од фронта и дао им два дана слободно да се одморе и допуне муницијом, а нико не пита шта су у то вријеме радили Аустроугари. Јесу ли они чекали да се Срби одморе и наспавају?

НН: Књигу "Рука анђела" писали сте око десет година. Колико је, за такав подухват, било потребно ишчитати историјске грађе и како сте долазили до ње?

ПРЖУЉ: У личној библиотеци имам тридесетак књига о Првом свјетском рату. Најмање толико књига сам посудио или изнајмио. На интернету има завидне грађе, а доста сам прикупио о породицама атентатора и српским добровољцима. По мојој процјени, прочитао сам и прегледао око 30.000 страница мемоара и докумената. Није тешко доћи до грађе само ако знаш шта тражиш. Увијек неко негдје има. Недавно сам добио неке занимљиве књиге о Другом свјетском рату. Човјек је прочитао "Руку анђела" и мој интервју у којем кажем да планирам написати трилогију и преко издавача ми је послао ту књигу. Никад се нисмо срели.

НН: Зашто је требало 100 година да неко напише роман о учешћу Срба из Босне у Првом свјетском рату?

ПРЖУЉ: О Великом рату ни у Србији није богзна колико књига написано. Пет-шест. Снимљена су, колико знам, само два филма: "Марш на Дрину" и "Свети Георгије убија аждаху". Овај други камо пусте среће да и није снимљен. А што је то тако најбоље знају српски писци и режисери. Па, ми немамо ниједан добар роман или филм о овом посљедњем рату - о коридору, "Кошарама" или о "Белом вуку". Јер "забога, кога то још занима". Српски писци су интелектуалци и они неће да се спуштају у босанско ратно блато. Љепше је писати о Хазарима, сексуалне фантазије или о свом давном дјетињству на Уни. Што нове генерације не знају шта је крбуља или крпењача, а богами и све мање шта је опанак, "то је ствар њиховог необразовања". Ма, је ли, мајке ти? Писање историјских романа је мукотрпан, незахвалан и одговоран посао и зато није само несташица књига о Великом рату. Нема ту ни Невесињског устанка, Ива од Семберије, ни Петра Пеције.

НН: За Вашу књигу поезије "ПТСП синдром" оцијењено је да има семантичку раван са приповијетком Лазе Лазаревића "Све ће то народ позлатити". Колико смо научили из историје ако се данас боримо с истом проблематиком?

ПРЖУЉ: Народ конзумира оно шта му се нуди. Конзерве "икара", турбо фолк и тенис. То што су ратници скрајнути и што је Меси важнији од Вељка Миланковића није до народа. То што у Бањалуци није направљена презентација "Руке анђела" у којој се говори о страдању Срба у Босни и Херцеговини, а јесте неког писца који пише о страдању у Рађевини није до мене, ни грађана Бањалуке. Имао бих ту промоцију кад бих могао да прекорачим сујету пензионисаних учитеља који су с пензијом постали писци и промотери културе. У роману "Рука анђела" исписане су потресније странице о логору у Добоју, а у Добоју је главни гост Њу примитивс писац. Зато што тамошњи шеф за културу воли да се фотографише са познатом телевизијском фацом и да пред унуцима буде важан.

НН: Иако живите овдје, као књижевник успјешнији сте на тлу Србије. Какво је Ваше мишљење о књижевној сцени Републике Српске уопште и о томе шта се догађа посљедњих дана у вези с наградом Удружења књижевника РС?

ПРЖУЉ: Писци у Републици Српској су као старлете. У медијима се показују само по скандалима. И овај најновији случај са наградом Удружења књижевника РС... Досад је била пракса - ја теби награду, ти мени награду. Ја теби сердару, ти мени војводо. Сад се и то промијенило. Ја себи награду, а теби ако остане. Мислио сам кад смо послије девет година уклонили бивше руководство да ће Удружење књижевника РС почети с радом и у друштву стећи статус какав му и припада. Али, ништа се није промијенило, осим пола предсједника. И даље исти писци вјерују да су Богом дати, да неко од њих мора бити предсједник, ови из Завода за уџбенике РС у септембру објављују да је њихов добитник награде "Жалосна сова" најбољи писац у РС, а ми се међусобно кољемо. Најбоље се измаћи. Јер ако сад кажем да сам знао да ће награду добити Ранко и да би предсједнику Удружења књижевника најчасније било да поднесе оставку многи ће ми замјерити. А то шта мислим о жирију пас с маслом не би појео. Три члана жирија, награду равноправно добију двије књиге, а у јавности се огласи само један члан који тврди да није гласао ни за једну од првонаграђених.

НН: Које су разлике између Жељка Пржуља пјесника и Жељка Пржуља писца?

ПРЖУЉ: Нема ту разлике. Моји преживјели другови се баве риболовом, резбаре у дрвету или скупљају гљиве. Да не бих подлегао под ПТСП синдромом, развео се и пропио, ја пишем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.