Протојереј ставрофор Војислав Билбија за “Глас Српске”: Запад је изгубио све духовно у себи

Рекао је ово протојереј ставрофор Војислав Војо Билбија, објашњавајући у разговору за “Глас Српске” зашто изложба у Банском двору посвећена његовом умјетничком раду, који траје преко шест деценија носи минималистички назив “Бог и човјек”. Прота Билбија је рођен 1942. у Босанском Грахову, маштао је да буде свјетски првак у каратеу, а постао је Хиландарац ван Хиландара, Србин посвећен православљу, стоматолог, самоуки сликар и вајар, композитор и појац вјерских пјесама, прота ротердамске цркве и умјетник који је оставио свој стваралачки рукопис широм свијета, а који по сопственим ријечима само дјелује у надахнућу Божије милости.

- Тај израз се односи на распон који човјек може да развије у том божијем пространству његове милости. То је тамо на западу, у Холандији, звучало лијепо на холандском “Год ен Менс” и то је остало до данас, симболично подсјећање, на одређени начин, на тешке услове у којима сам стварао у надахнућу Божијем - рекао је отац Билбија.

ГЛАС: Колико Вам је као умјетнику тешко довести у унутрашњи баланс духовно и свјетовно у свом раду, побиједити его и стварати вођен идејом божанског надахнућа, радећи и служећи у страној земљи?

ОТАЦ БИЛБИЈА: Помогла ми је једна врста изолације. Био сам у туђој земљи, у страном свијету, далеко од свог народа, који је пролазио кроз тешка искушења током 90-их, кроз рат и осуђивања са свих страна. Једна велика и страшна неправда, чак се то видјело у Холандији, јер су сви били лажно обавијештени. Постојала је страшна интолеранција спрам наших људи тамо, створена кроз перфидно пласиране лажи, гдје долазите у ситуацију да гледате слике како сахрањују наше људе, а приказује то као сахрану муслимана. Лоша духовна ситуација којој сам морао пружити отпор, а једини начин којим сам могао пружати отпор јесте путем умјетности, која вођена духовним надахнућем може пронаћи одговор на свако зло. Нека врста умјетничког отпора којим сам индиректно доказивао праву улогу свог народа у свијету кроз нешто лијепо, кроз везу умјетности и наше традиције, чији корјени иду у само рађање европске културе.

ГЛАС: Шта Вас је привукло и надахнуло ка умјетности као дјечака и младог човјека одраслог у крајишкој тромеђи и када сте схватили да од тога надахнућа не можете побјећи?

ОТАЦ БИЛБИЈА: То је било у породици. На овај или онај начин таленат се увијек наслиједи. Увијек су биле при руци фруле, преслице, пљоске или гусле на којима се завршавао таленат наших предака, који су били призвани да то раде. Они су на свој начин ширили своју културу и вјеру. Доста касно сам схватио да и ја то могу, када сам био на студијама стоматологије у Београду. Због своје егзистенције, бавио сам се разним пословима да преживим, од физичког рада до продаје млијека. Једном приликом с неким пријатељима сам кренуо да радим новогодишње честитке у Студентском дому. Открио сам да то могу и да то знам. Набавили смо листиће из акумулатора, бакрене фолије, једни су набављали материјал, други радили, а трећи продавали. Од тога смо лијепо живјели, доста лакше него од физичког рада.

ГЛАС: Почели сте као самоуки умјетник, током студентских дана из потребе, да би касније почели да учите озбиљније?

ОТАЦ БИЛБИЈА: Из тешке потребе. Сплетом околности отишао сам на студентску размјену у Холандију, гдје сам добио прилику да учим руску школу сликарства код попадије Аугусте у Гронигену, што је био један од мојих првих корака у озбиљном умјетничком раду. Почео сам радити иконе, јер ми је то било лакше него било шта друго, али сам већ тада почео користити старе новце, петобанке краља Петра, ваљао сам их у траке с којим сам окивао иконе, што је био мој препознатљив рукопис и то се веома тражило и мени омогућило да приведем студије крају, али и да градим своје умјетничко искуство и знање.

ГЛАС: На неки начин то је далеки почетак Ваше препознатљиве употребе технологије обраде племенитих метала у племенито умјетничка дјела. Зашто Вас је то привукло?

ОТАЦ БИЛБИЈА: Из практичних разлога. Зато што сам студирао стоматологију, гдје је био предмет обраде племенитих метала који су кориштени за израду зуба, протеза и мостова. Технологија је компликована и када је изучите за зубе, изучили сте је за све, а остало је ствар талента, посвећености и рада. Почео сам радити разне конструкције, израду накита, крстића и икона, у хармонији материјала и умјетничке технике. Скупа је то техника, нема у њој простора за експеримент, тражи прецизност и добро изучавање материјала, која је тачка кључања сваког племенитог метала, који од њих иду у којој комбинацији и слично. Тражи доста труда и посвећености, што значи и времена и стрпљења.

ГЛАС: Као млад човјек бавили сте се каратеом с добрим резултатима. Како је карате, као борилачка вјештина, функционисао у спрези с Вашим духовним интересима у том периоду?

ОТАЦ БИЛБИЈА: Карате ме обузео током младости и студија уз моју наглашену посвећеност тренирању, јер је одговарао мом борбеном, крајишком менталитету, док сам се духовности окренуо након једног преседана који је на одређени начин одредио мој животни пут. У вријеме док сам студирао стоматологију у Београду 1969. добио сам доживотну забрану бављења спортом. На такмичењу у хали “Пионир”, пред јапанским амбасадором и неких 2.000 гледалаца, изазивач ме ударио након судијиног знака “Стоп!” И разбио ми нос. Нокаутирао сам га, али ме судија због тога дисквалификовао. Пришао сам љут судији, онако крвав, он уплашен подигне руку. Рефлексно ударим ја њега и они ме доживотно дисквалификују. Забране ми, не само бављење каратеом, већ спортом уопште. Како бих се склонио од тога инцидента одем у манастир Крка, да радим иконостас за Книнску цркву, гдје добијем прилику да монахе учим каратеу, а они мене духовности и стрпљењу којег нисам тада имао превише.

ГЛАС: И како је функционисао карате у манастирском начину живота?

ОТАЦ БИЛБИЈА: То је био процес мог духовног исправљања и зачетак мог умјетничког пута, јер нисам добро спојио свој духовни интерес и темперамент. Предложим да учим монахе каратеу и неко каже: “Да ли ће то бити проблем”? Како да ради карате клуб у манастиру. Блажопочивши Стефан Жички, рекао је: “Кад може предвојничка обука, зашто не би могао карате клуб”. И то постане озбиљан клуб, с неких 105 чланова, јер су се монаси редом пријавили, чак и њихови наставници. Крка је за мене била животна школа. Ту сам се учио смирењу и побједи над властитим комплексом. Учио сам ђаке у манастиру и учио сам од њих. Мене су моји учитељи Јапанци на тренинзима шамарали и мени је то било нормално да ја и своје ђаке шамарам, што су они трпјели без поговора и на неки начин учио сам кроз њихово трпљење и стрпљење да обуздам себе, да се препустим својој духовној страни и својој умјетности у славу божију.

ГЛАС: Један од преломних момената у Вашој каријери и животу је био и одлазак на Хиландар 70-их година? Колико је боравак на Светој Гори одредио надахнуће за Ваш рад?

ОТАЦ БИЛБИЈА: Из Крке одлазим на Хиландар гдје настаљам духовно учење. Био сам фасциниран личношћу светог Симеона Мироточивог, његовим животом, што је оставило трага све до данашњег дана. То је била моја база из које сам развијао властити духовни и умјетнички пут. Исте године, 1972. одлазим у Холандију, пошто је моја стоматолошка диплома била валидна у Холандији, добио сам посао у једној школи као зубни љекар, гдје сам током праксе почео радити кивот светог Симеона за Хиландар, јер сам имао много времена и новца. Ту су настали неки радови у сребру који су дио ове изложбе.

ГЛАС: Међу бројним радовима које сте стварали, радили сте и кивот преподобне мати Анастасије, мајке Светог Саве, који је изложен у Студеници, што сте истицали као један од својих најдражих умјетничких радова.

ОТАЦ БИЛБИЈА: То је био један посебан моменат. Почетком 90-их нашао сам се на духовној и животној прекретници. Овдје рат, бомбардовање, мајка ми је избјегла. Имао сам личних проблема у Холандији, све се спојило у велико животно искушење. Кроз рад на кивоту свете Анастасије пронашао сам излаз из животних искушења, ја сам стварао тај рад и он је стварао мене. Дао ми утјеху, радост и снагу да пребродим искушења.

ГЛАС: Студеница је један од духовних и друштвених центара српског народа и европске културе, она се, и не само она него цијело Косово и Метохија, данас налази заборављена од те исте Европе.

ОТАЦ БИЛБИЈА: Студеница је брушени дијамант наше историје и умјетности. Настао у искреној љубави и вјери у Христа Васкрслог. Како је блистала тада, блиста и сада и блистаће убудуће. Оно што сам ја радио то је само мали камичак у тој блиставој круни који сам додао свим срцем и душом. Посебно што је сребро које сам користио за кивот свете Анастасије вијековима чуван у Хиландару. Копан је у рудницима средњовјековне Србије, дариван Хиландару и поново је завршио у Студеници вољом божијом. То је велико чудо. Старац Никанор, један дивни духовник и свети човјек на Хиландару, којем сам ја пришао са зебњом и рекао му да желим да радим кивот за мошти свете мајке Анастасије, има неки унутрашњи призив. Он ми каже: “Где си дијете до сад, ми смо те чекали годинама! Зар ти мислиш да ово што смо чували треба да носе жене грчких полицајаца.” Добио сам благослов и материјалну снагу кроз све што су монаси скупљали вијековима од Србије до Русије. Све је то завршило на кивоту, сребро, драгуљи, злато Милутиново, као симбол благослова божијег, да су вијекови избрисани и уткани, тамо гдје им је мјесто у срцу српске духовности.

ГЛАС: Из наше перспективе, након свега што нам се дешавало посљедњих 30 година, дјелује као да је запад Европе узео на зуб цијели исток и православље. Годинама живите и служите на западу у Холандији, из Вашег искуства, колико је наша перспектива тачна?

ОТАЦ БИЛБИЈА: Нажалост, потпуно је тачна. Запад је изгубио све духовно у себи. Католицизам, протестантизам, бројне екуменске цркве, помињу се промјене Светог писма, један силазни пут без духовног компаса. Запад је у губитку суштине, док православље то чува и даље, иако га нападају са свих страна. Свијетли у том мраку. И зато им смета. Не само код нас. Ова изложба је доказ у корист мојих ријечи, а много је таквих ствари широм православног свијета.

ГЛАС: Живимо у времену модерних технологија, хуманост је постала слабост, доминирају материјалне вриједности док се породичне вриједности сматрају застарјелима, површност, брзина и лажи су нажалост постале врлине тог новог корпоративног свијета.

ОТАЦ БИЛБИЈА: Има код мене један рад “Човјек 20. вијека”. Изнад њега стоје све његове фасцинације. Технологија, гордост, похлепа, хомосексуализам и све те ствари које су погубне за развој, посебно дјеце. Човјек 20. вијека је човјек без срца. Рађа дјецу која су без срца, без емоција. Док носи на глави круну као фараон. Годинама се бавим тим питањима кроз своју умјетност, још од прве посјете Хиландару, када су мудри старци, испосници говорили ствари и свједочили о овом времену, које сам ја схватао као научну фантастику, о људима који ће паре вадити из зида, а нажалост дочекао сам да видим остварење њихових ријечи. Нажалост, на најгори могући начин по човјека.

ГЛАС: Како остати човјек у том времену и таквом окружењу?

ОТАЦ БИЛБИЈА: Држати се свог старог. Провјерених вриједности. Држати се­ традиције и вјере. Не експериментисати ради моде и пролазности. То је основа. Да изаберемо духовни пут и преживимо искушења с вјером у ријеч божију.

Изложба

ГЛАС: Изложба у Бањалуци је сјајно примљена, уз одличну посјету и реакције на Ваш рад?

ОТАЦ БИЛБИЈА: Хвала Богу. Велика ми је част и задовољство да изложбу представим свом народу. Овај народ то разумије. Има код мене, једна фигура у дрвету, један диван рељеф, где Мајка Југовића у свом крилу умјесто дјетета држи руку Дамјанову, једна епска слика “Гдје си расла, гдје си одрасла”, позната из наших народних пјесама, величанствена у трагици и емоцији поруке. Како то један Холанђанин може разумјети? С друге стране, нашем народу је то уткано у традицију у сјећање. Задовољан сам и срећан. Захвалан сам и “Пријатељима Хиландара” и свим људима добре воље који су помогли да ова изложба дође у Бањалуку, да покажемо ко смо и шта смо као народ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.