Принципова идеја ослобођена сваке казне ФОТО

Биле је то пресуда коју је ноћас око поноћи на извору Пливе донијела порота коју су чинили сликари и вајари Међународне ликовне колоније Плива 2013., а саопштио композитор Зоран Христић у улози судије.

Ноћас изведеним перформансом “Посљедња вечера” обиљежен је 28. јули, датум на који је прије 99. година Aустроугарска објавила рат Србији и на необичан начин почело је обиљежавање 100. година од Сарајевског атентата.

Британски вајар Leon Patchett у улози Франца Фердинанда, сликарка Ранка Лучић Јанковић у улози његове супруге Софије и Aлександар Илић у улози атентатора Гаврила Принципа стигли су на вечеру заједно.

Дочекао их је и поздравио глумац Тихомир Тика Станић, у улози Иве Aндрића као младобосанца. 

На вечери је било исто послужење какво је служено у част Франца Фердинанда на вечери 27. јуна на Илиџи код Сарајева, као и исто вино - мостарска Жилавка из подрума старих српских винара породице Ђорђа Јелачића из Мостара.

Бијело вино је служено из боца на којима су биле етикете са ликовима Гаврила, Фердинанда и Софије, а црно етикету Принцип.

Мени је штампан на француском, као и мени на Илиџи, а на полеђини је одштампан телеграм којим је Aустроугарска објавила рат Србији.

За врхунски дизајн био је задужен селектор колоније академик Миливоје Унковић.

Порота и судија носили су бијеле кошуље на чијој полеђини је одштампан лик Гаврила Принципа и његове ријечи записане на зидовима ћелије у којој је умро: Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору плашећи господу.

На предњој страни имали су беџеве са натписом “Принцип је Принцип”.

- Злочинац нисам јер сам уклонио онога који је чинио зло. Жао ми је што сам убио војвоткињу Софију, Чехињу, јер то нисам хтео.  Хтео сам да убијем Поћорека, а не њу. Није ми жао што сам убио престолонаследника. Нисам желео да постанем херој, само сам хтео да умрем за идеју - рекао је Принцип у току суђења.

Послије послужења чорбе од гљива, пастрмке са желеом, куване говедине и торте од ананаса, украшене грбовима Србије и Aустроугарске, донесена је пресуда, а перформанс је завршен стиховима Милана Ненадића које је изговорио Принцип: Нису муње безазлене/Као стакло пуца свемир/Не може се без промене/Мој принцип је трајни немир.

Aкадемик Унковић истакао је да је од самог оснивања колонија “Плива” јединствена на овим просторима.

- Синтеза ликовних, драмских и музичких умјетника обиљежила је перформанс “Посљедња вечера”. Покушавамо да кроз креативно дружење и умјетничке форме будемо у дослуху са актуленим дешавањима - казао је Унковић.

Учесници перформанса били су сликари: Даница Масниковић,  Ранка Лучић Јанковић, Катарина Ђорђевић, Јелена Милошевић Јовановић, Мирјана Лучић, Ранка Марковић, Leon Patchett, Зоран Јовановић Добротин, Никола Грулл, Зоран Христић, композитор и гости колоније.

Вечеру су посматрали и министар просвјете и културе РС Горан Мутабџија, те конзул Србије у Бањалуци Aлександар Јовановић. 

Сценарио Перформанса “Посљедња вечера”, Плива 2013.

ЛИЦА:

Гаврило Принцип

Франц Фердинанд

Софија од Хоенберга

Иво Андрић, наратор

Судија

Учесници вечере: порота

Свечана сала хотела у које се одржава посљедња вечера Франца Фердинанда и Софије 27. јуна 1914. године.

Дугачки сто са око 30 мјеста.

У средини Франц и Софија (Leon Patchett и Ранка Лучић Јанковић), преко пута Гаврило Принцип (Александар Илић) са дјевојком.

Судија на челу стола, поротници сједе за столом.

Сто је свечано сервиран са посебним јеловником  и пићима мед]у којима се истиче мостарска Жилавка из подрума српских виноградара и трговаца Јелачића.

Наратор Иво Андрић (Тика Станић) дочекује Фердинанда и Софију и води до стола.

Дочекује Принципа и њега прати до стола.

Андрић шета око стола и подсјећа на те дане.

Порота и гости слушају наратора, али не обраћају пажњу на њега, међусобно комуницирају.

ИВО АНДРИЋ:

Ово је вечера на дан када је тачно прије 99 година Аустроугарска објавила рат Србији чиме је почео Велики рат до тада незапамћен у историји човјечанства. Слична вечера била је уприличена 27. јуна, уочи Видовдана, последwа вечера надвојводе Франца Фердинанда и wегове супруге Софије. Франц Фердинанд  вече прије него што ће бити убијен присуствовао је вечери у wегову част на Илиджи код Сарајева.

Вечерашњом вечером почињемо обиљежаванње 100. годишњице Сарајевског атентанта и онога што се дешавало послије тога.

А тог 28. јула 1914. године криза је достигла врхунац и експлодирала.

Ниш је био ратна престоница Србије и тамо се налазило сједиште Српске владе и Министарства иностраних дела.

У уторак, 28. јула 1914. године, овде је стигла званична објава рата Србији од Аустроугарске, на начин јединствен у дипломатским односима - путем телеграма.

Телеграм је потписао Бертхолд, тадашнји министар иностраних послова Аустроугарске, а стигао је у зграду тачно у 12.30 сати.

Текст телеграма, који је био написан на француском језику, гласио је:

“Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустријски посланик у Београду. Зато Царско - Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја, ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.”

Уз телеграм у свијет је отишао и проглас цара Франца Јозефа у којем се између осталог каже:

Мора се стати на пут, треба завршити с непрекидним изазивањем од стране Србије, мора се неповријеђеном очувати част и достојанство моје монархије. Морам прићи томе, да се силом оружја оствари безувјетна гаранција која треба да осигура мојим државама ред унутра и мир извана.

У име српског народа Ратним прогласом узвратио је врховни командант Српске војске, регент Александар Карађорђевић:

“На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустро-Угарска нам је објавила рат...Невоље наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче .. Моја је Влада одговарајући жељама народа и потреби мира коју не осећа само Србија већ и цела Европа, хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изашла у сусрет аустроугарској Влади до крајњих граница попустљивости преко којих не може ићи ниједна независна држава... Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку...Срби, браните свом снагом своје огнјиште и српско племе!”

И док је Српска војска и њени савезници, Француска, Британија и Русија славила прве побједе 1914. године у Сарајеву је почео судски процес Гаврилу Принципу и његовим друговима којима је одмах по хапшењу судија Фефер саопштио:

"Покрећем против тебе претходну истрагу због злочина уморства извршеног на тај начин што си данас, у намери да убијеш престолонасленика Фрању Фердинанда и његову супругу војвоткинју од Хоенберга, мучки пуцао на њих из браунинг пиштоља из непосредне близине и погодио обоје, услед чега је после кратког времена наступила смрт”.

ГАВРИЛО ПРИНЦИП (Устаје, гости и порота пажљиво слушају):

Узимам то на знање и не жалим се. Али ми је жао што сам убио војвоткињу од Хоенберга, јер ми није била намјера да њу убијем.

ИВО АНДРИЋ:

На самом суђењу атентатори су се држали чврсто и поносно осјећајући да су направили велико дјело. Принцип је то објаснио овако:

ГАВРИЛО ПРИНЦИП (устаје):

Злочинац нисам, јер сам уклонио оног који је чинио зло. Жао ми је што сам убио војвоткиwу Софију, Чехињу, јер то нисам хтио. Хтио сам да убијем Поћорека а не wу. Није ми жао што сам убио престолонаследника Нисам желео да постанем херој, хтео сам само да умрем за своју идеју.

ИВО АНДРИЋ:

Драги гости, ви сте вечерас поротници. Треба да донесете одлуку и пресуду. Треба да одговорите на питања:

Да ли је Гаврило Принцип тираноубица или терориста?

Да ли ће бити осуђен и како ће гласити казна ако га осудите?

Пресуду ћете саопштити на крају вечере али прије него почнете да се гозбите и вјећате желим да вам кажем и ово. Гаврило Принцип и његови другови осуђени су 28. октобра 1914. Умирали су у казаматима Аустроугарске, а Србија је крварила. Београд је пао. Србија је окупирана.

Гаврило Принцип најдуже и натеже се борио са животом. Умро је 28. априла 1918. На зиду ћелије остало је записано:

„Наше ће сенке ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу”.

ДРУГИ ЧИН (после вечере)

Порота је донијела одлуку.

ИВО АНДРИЋ:

Позивам судију да прочита пресуду коју је донијела порота судија.

СУДИЈА (Зоран Христић):

У Сарајеву 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип убио је тиранина и тиме извршио тираноубиство.

Иако се тираноубиство може сматрати узвишеним чином ипак је то убиство човјека. Зато се тијело Гаврила Принципа кажњава затворском казном.

Обзиром на величину чина његова идеја ослобађа се сваке казне и живјеће вјечно.

Оптужени Принцип, да ли имате нешто да кажете на крају суђења?

ГАВРИЛО ПРИНЦИП (чита стихове пјесме Милана Ненадића):

“Нису муње безазлене

 Као стакло пуца свемир

 Не може се без промене

 Мој ПРИНЦИП је трајни немир”

.

.

.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.